Добојски Дом пензионера: Борба за живот којег више нема

ДОБОЈ - Нисмо, сине, гладни иако немамо ништа. Рат је зло, али ово што нас је сада снашло...

Ту се прекиде глас Радослава Мочића, коме је ријека Босна потопила све, постаде тиши, а након неколико секунди се утопи у сузама које су потекле из недавно оперисаних очију.

- Немамо гдје да се вратимо - наставио је након дубоког удаха. Из џепа вади платнену марамицу и обриса образе.

Супруга Драгица, коју одмила зове "моја бака", видјевши да и он, мушко, пусти сузу, подржава га и у томе. Кућа им, кажу, ни прије овога није била стабилна, али је барем била њихова.

- Дају нам крува. Шта могу? Горе ћу ово да претрпим него што сам рат. Кажу да никоме рат није брат, али није ни близу овоме. Могло се корачати и бјежати на копну, али ово кад смо скакали са балкона у чамце, никада нећемо заборавити моја баба и ја док год смо живи - јецајући прича Радослав у соби на петом спрату у добојском Дому пензионера, који је трагедија претворила у колективни центар за оне који су, као и он, остали без ичега.

- Пропаст. Немамо ништа. Вода нам је била до плафона. Тешко да ће ишта и бити - закључио је он.

У Дому укупно 22 душе. Више, кажу, животаре него што живе. Имају довољно и воде и хране и одјеће и топлу постељу и лијепу ријеч, али туга је јача од свега. Убија и неизвјесност - шта ће и куда ће сутра.

На спрату испод Мочића, у малој соби 423, у тишини сједе Ристо и Митра Алексић из насеља Усора. На дрвеном столу размотана крпа, а на њој хљеб, парадајз и накрупно насјечена салама. Он крену да прича своју трагичну судбину, али не одмаче много од почетка. Помисао на уништен и њему најдражи дом, унука који тек плови четвртом годином живота и на све успомене, отиснула га је у тишину његових мисли и рањену душу.

Бака скупи крпу са доручком. Привеза боље мараму, стави руку под руку, како само стари то знају, удахну и отвори нам душу.

Затим углас кренуше да причају. Убацујући се једно другом у ријеч. Имали су двије куће. Стару и нову. У старој је бујица дошла до крова. Ништа више немају. Ристо у невјерици, више онако за себе рече: "Немам више ни личне карте".

Каже Митра: "Причај, стари", а он упита: "Шта да причам?", "Шта нас је снашло, то причај", али Ристо не рече ништа. Митра поче да се присјећа.

- Киша је падала данима, ево и сад се најежих. Када смо устали изјутра нисмо видјели њиву него море, мој сине. Да смо два минута дуже спавали, утопили бисмо се у рођеној кући - вели бака коју присјећање на стару кућу "одведе" на мирис кафе коју то јутро није попила.

- Волим ујутру кафу да попијем, али кад сам видјела свог сина да са балкона виче: "Мама, види воде. Дођи, дијете преузми". Вода дође с леђа, запљусну, пробудих овог старог. Отишли смо на спрат, унук је био са нама и тражио да једе. Викао је из свег гласа: "Баба, гладан сам". Срце кад ми није пукло - каже она.

Од подивљале Босне спасили су их чамцима.

- Драга моја дјеца, нека их Бог драги чува док год су живи. Да није било њих и чамаца, не би било нас - каже и тиме заврши. При поласку показа нам кесицу. У њој "парацетамол" и "енап" и само да провјере упиташе: "Јесу ли оне за температуру и тлак?".

На истом спрату, мало даље низ ходник, осамдесетдвогодишња Анкица Божић. Каже да је два дана провела на тавану и да је мало недостајало да вода пробије и те даске. Сада је ту у Дому, који је и сам поплављен и не види никакав пут до куће, како рече.

А Добој је још непрепознатљив град. Тротоари без шетача, а пуни отпада, намјештаја, керамике, пословних књига, дјечије обуће, паприка, празних флаша и уништених аутомобила. Власници уништених радњи у самом центру и јуче су лопатама вадили муљ и остало смеће из просторија у којима су зарађивали за живот и одакле су и њихови радници хранили своје породице.

Смрад се осјети, али на тренутке. Неки од случајних пролазника, непрепознатљиви под маскама, у шали кажу да су већ навикли на тај "мирис", који долази и ако га вјетар не наноси.

Не недостаје им ни прашине коју додатно подижу камиони који стално одвозе отпад са улица. То је некада био намјештај за који су годинама радили и одвајали од уста.

Све је порушено. Кафићи, сервиси за поправку и продају бијеле технике, маркети, кладионице, све пуно муља и смећа, а нервоза се све више увлачи међу Добојлије. Тешких ријечи на сваком кораку, али и даље је више оних који једни другима помажу да очисте оно што су некада звали домом иако су и сами у блату до грла. Надају се бољем, а млађа жена из Немањине улице само нам рече: "Успјела сам да спасим дјецу, њих троје, тако да и даље имам све".

Нема инфекција

Повјереник Републичког штаба за ванредне ситуације за Добој генерал Момир Зец истакао је да није задовољан развојем ситуације када је ријеч о одлагању отпада, јер су грађани са Путниковог брда одбили да смеће буде одлагано на том простору па сада тражи нову локацију за депоновање.

Зец каже да није задовољан ни динамиком уклањања отпада животињског поријекла те другог отпада органског поријекла из великих трговачких центара, који не предузимају довољно активности да очисте објекте. Према одлуци Градског штаба за ванредне ситуације, постављено је 19 пунктова за расподјелу хуманитарне помоћи.

Епидемиолог Института за јавно здравство Српске Марин Кватерник рекао је да нема регистрованих инфекција, али да је епидемиолошка ситуација неповољна и неизвјесна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.