ОДВAЈAЊЕ Косова и Метохије од Србије неће бити нимало лак и једноставан посао, али мора да се уради, поруке су које се без имало стида и срама упућују из појединих западноевропских и америчких политичких и дипломатских кругова. Да се не шале, потврђују огромне своте новца који је у оптицају за привођење тог посла крају на начин који задовољава њихове материјално-стратешке и албанске територијалне - мегаломанске циљеве. На то указује и баснословна сума пара откривена код специјалног изасланика Уједињених нација за статус Космета Мартија Aхтисарија, мало прије него што ће предложити својеврсну независност јужне српске покрајине. О поријеклу тог новца он ништа конкретно није имао да каже. Додуше, нико утицајан на томе није ни инсистирао. И да је то све тако, може се закључити и на основу низа других примјера...
Истовремено, политичари и дипломате из поменутих кругова су, залазећи све дубље у сарајевску политичку чаршију, почели отворено да се залажу да се три народа и остали у БиХ стопе у једну нацију - босанску (још нико од тих квазиреформатора није проговорио шта би се у том случају десило са Херцеговином у називу ове немогуће државе), како би, по свему судећи, дејтонској Републици Српској био избијен најјачи адут за евентуални, али сасвим реалан захтјев за отцјепљење послије све извјеснијег проглашења независности Космета и све јачих притисака да се бх. Устав и полицијске структуре реформишу на начин који води ка унитаризацији БиХ.
Тако њемачки амбасадор у БиХ Михаел Шмунк прошле седмице мртав-'ладан рече да би кроз реформу Устава БиХ требало тежити стварању босанске нације (није спомињао Херцеговце!), а лидер СДA Сулејман Тихић, све поскакујући од среће што је чуо оно о чему деценијама сања, брже-боље подсјети да је то исто рекао и амерички подсекретар за политичка питања Николас Бернс на обиљежавању десетогодишњице од потписивања Дејтонског споразума.
Међутим, Шмункове препоруке, Бернсове амбиције и Тихићева срећа крију и много већу опасност од изречене. Крију, или заправо више и не крију, и зле, потпуно недемократске намјере, по опису много ближе окупационим и фашистичким идејама, познатим народима ове напаћене земље из претпрошлог и прошлог вијека.
Па зар су то реформе? Зар је то услов да се, једном, коначно заврше преговори и направе договори о стварању ефикаснијег Устава БиХ и професионалније полиције? Зар се тако ударају темељи једне европске, демократске државе која би за рачун учлањења у Европску унију морала да натјера све своје грађане да избришу памћење и из рјечника избаце појам компромис?!
Значи ли то да бисмо морали и започету реформу школства реформисати како бисмо дјецу научили да забораве ко су им родитељи били до Тихића и Шмунка? И да ту дјецу, једном, за сва времена натјерамо да запамте да су им родитељи као и они сами, од времена Тихића и Шмунка - Босанци?
Значи ли то да бисмо морали да реформишемо и лик и дјело Хрвата, нобеловца Иве Aндрића из Травника, који је све своје књиге исписао на српском језику, или лик и дјело Бошњака - муслимана Меше Селимовића, рођеног у Тузли, који је такође писао и говорио српски и истицао своје српске коријене? Значи ли то да више не смијемо да се сјећамо српског отпора аустроугарској окупацији БиХ у којем је учествовао и о томе писао Србин Петар Кочић са Змијања код Бање Луке?
Бесмислено је и постављати оваква питања, јер свако разуман и иоле паметан зна да у посљедњем грађанском рату муџахедине у БиХ нису ни доводили, нити им бх. држављанства додјељивали Босанци, међу којима би по Тихићу и Шмунку требало да буду и Срби и Хрвати и Бошњаци и сви остали, већ је то била политика лидера који су представљали искључиво један од та три народа.
И кад главни замјеник високог представника у БиХ Рафи Грегоријан тврди да у БиХ неко пружа уточиште јатацима Aл-Каиде и кад ту тврдњу исламски поглавар Мустафа Церић покушава да релативизује и оповргне, сваком је јасно да је то политика представника и вођа искључиво једног народа у БиХ.
Треба ли се питати - зашто?
Реформе су неопходне, али то су, прије свега, промјене у главама које ће нам помоћи да дођемо себи и да се својим послом бавимо, а не оне које би нас натјерале да побјегнемо од себе самих, како нам желе неке дипломате које се петљају у наше послове док своје занемарују.