Данас и овдје: Разарање државе

ФРAНЦУСКИ краљ Луј XIV остао је упамћен по изреци: "Држава то сам ја"; и по апсолутизму, свакако. У односу на поменуту личност и далеко вријеме Харис Силајџић, ма шта мислио о себи и другима, није у позицији да дословно понови краљевску изреку. Зато је, са силном жељом да се историјски обиљежи и да влада, окупио бошњачке политичаре који нам свакодневно, својим дјеловањем, поручују: "Држава, то смо ми". Из те поруке није тешко извући закључак да је њихов крајњи циљ властита држава. Она треба да буде централистичка, унитарна, јер је једино тако могуће осигурати доминацију властитог народа и бирача, а себе смјестити на чело државе. Значајну подршку тим настојањима нескривено пружа исламска вјерска заједница. Реис Мустафа Церић, као кључна и најауторитативнија личност међу Бошњацима, прецизно је дефинисао: "Овдје смо да свједочимо да је ислам свјетло среће и спаса за човјечанство". Aко је већ тако, шта има природније него жељети исламску државу и чинити све да се то оствари. Из таквог опредјељења извире бахатост и агресивност сарајевског политичара да уреде земљу, и то што прије, по властитом пројекту. То хтијење у потпуности занемарује права и обавезе Срба и Хрвата, а не хају што се тиме све више и пријетећи испољава нетолеранција према другима, а она се грубо конкретизује непримјереним односом према српском народу и Републици Српској. Ова Република, како мисле, онемогућава остваривање историјског политичког циља бошњачких политичара. Враћање Хариса Силајџића у сами врх бошњачке политике, ратног ветерана са огромним искуством у сукобљавању са Србима и Хрватима, али и муслиманима међусобно, јер неки нису прихватали његову политичку доктрину - радикализовало је ионако непомирљиве опције на овим просторима; политичар који је "завршио медресу и говори енглески језик", како су га, по налогу ефендије Церића, популарисали и подупирали имами у предизборној кампањи, окомио се на све српско, нарочито на Републику Српску. Његова клеронационалистичка искључивост тиме је само угрозила БиХ и њене институције. Aко је тачно да једна држава постоји и функционише док ефикасно дјелују њене институције, онда се БиХ не пише добро. Било је тужно, прије неколико дана, гледати и слушати резигнираног оптимисту, предсједавајућег Савјета министара БиХ. С горчином и готово с безнађем је констатовао да се неки чланови Савјета министара понашају - не као државни - него искључиво као министри странака које су их делегирале; да не желе и да избјегавају дијалог и договор, а да им је консензус сасвим непознат. Могао се извући закључак да не уважавају институцију, односно орган чији су чланови. Aпострофиран је министар спољних послова, иначе из Силајџићеве странке, за којег највиши извршни орган власти и државе не зна ни гдје путује, ни зашто путује, али зна да иза њега остају дипломатски скандали. И кад се занемаре све друге заједничке институције и слични односи у њима, изнесени примјер довољно илуструје зашто ова земља стагнира, а многи тврде и назадује. Политика бошњачких лидера, прије свих Хариса Силајџића, која искључиво тражи кривца у српском народу и Републици Српској за све обмане свог народа и бирача, за неуспјехе и поразе националистичких атака на друге - показује се - није у интересу, прије свега, народа којем припадају и у име којег непрекидно износе реметилачке ставове и захтјеве. На тај начин све нас угрожавају, онемогућавају миран саживот, подстичу неслогу и мржњу међу народима и грађанима, наговјештавају нове сукобе са истим полазиштем, какви су се већ десили, и понајвише угрожавају опстанак државе. Ни најнаивнији више не могу повјеровати да је заштита уставног поретка, а то значи и заштита опстанка БиХ, отровни национализам, а да је једнострано рушење Устава, и ванинституционално и институционално, а које се понајвише испољава непримјереном агресијом на институције Републике Српске - изградња модерне државе и жеља за развојем демократског друштва. Послије Церићевог упозорења или пријетње да су Бошњаци изгубили стрпљење, преостаје да се каже: Сачувај нас, Боже, Силајџићеве демократије и ефендијиних визија. Подстицањем неслогом државних институција и неуважавањем легитимних представника других народа, бошњачки политичари дефинитивно разарају државу, ма колико се јавно прсили да им је до ње највише стало. Од памтивијека се зна да "неслога од једне државе учини двије". Aко и то не знају, сигуран сам да им је познато да је у посљедњих двадесетак година неслога била претеча многим новим државама. A већ сам уморан, вјерујте, и исцрпљен да почињем да размишљам шта ће бити кад се деси или ако се деси. Пише Вељко Којовић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.