СAМО пет година послије завршетка Другог свјетског рата, Француска и Савезна Република Њемачка су предложиле оснивање Европске заједнице за угаљ и челик, претече данашње Европске уније.
Три године прије тога Винстон Черчил је у свом говору у Цириху истакао да Европа мора да гради једну врсту сједињених држава Европе и да први корак на том путу мора да буде партнерство између Француске и Њемачке. Треба ли подсјећати на то да је Француска била под окупацијом Њемачке у току Другог свјетског рата и да се у вријеме почетка стварања Европске уније судило њемачким официрима и политичарима за учињене злочине. Једноставно, људи који су били против тоталитаризма одлучили су да заувијек зауставе мржњу и да путем сарадње креирају услове за дуготрајан мир.
A шта се дешава у БиХ, 12 година по престанку грађанског рата. Умјесто поруке дуготрајног мира и сарадње, на сцени су политички мешетари који пријете миру. Један члан Предсједништва БиХ пријети предсједнику Владе сусједне државе да ће "добити по прстима и по носу". A зна се како предсједник једне удара предсједника друге државе по носу. Срећа је, међутим, што предсједавајућег Предсједништва БиХ мало ко озбиљно схвата и у БиХ, па је на исти начин схваћена и његова пријетња у сусједној држави.
Други члан Предсједништва Харис Силајџић по повратку из СAД, гдје је давао подршку антидејтонској резолуцији, изјави да мир није готова ствар. Умјесто регионалне сарадње и стварања услова за дуготрајан мир, како су то радили лидери Западне Европе прије 60 година, Силајџићу су још увијек и срце и уста пуни мржње која ником, па и народу коме он припада, не доноси ништа добро. Његове мисли су заробљене прошлошћу, па нас и својим дјеловањем покушава вратити у прошлост. Да је он човјек прошлости, а не будућности, какав нам је потребан на позицији коју заузима, говори и његово протестно писмо које је упутио предсједнику Европске комисије поводом парафирања Споразума о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ.
Само недјељу дана прије Силајџића по СAД је политички мешетарио и реис-ул-улема Мустафа Церић. Циљеви су им, а и већина саговорника, били потпуно исти. Реис је само директније изразио оно шта заговара, јер њега, за разлику од његовог истомишљеника Силајџића, високи представник не може смијенити.
Јавности Републике Српске незапажено је прошла Међународна конференција о БиХ у организацији Паневропске уније БиХ која је одржана у Сарајеву од 27. до 30. септембра ове године. Не улазећи у то што нико од званичника из Српске није учествовао, нити у садржај Декларације коју су усвојили, желим да укажем на неке изјаве двојице предсједника, које се поклапају са Силајџићевим. Aлен Тереноар, предсједник Паневропске уније, је, у интервјуу "Дневном листу" од 1. октобра 2007. године, изјавио да:
"Треба јасно поручити, за Европу Република Српска није трајна солуција". Почасни предсједник Паневропске уније БиХ, надвојвода Ото вон Хабзбург није могао суздржати мржњу према Србима. У интервјуу "Вечерњем листу" од 2. октобра 2007. године, додворавајући се Хрватима, он тврди да је иритантно то што хашки Суд ради са генералом Готовином и да Карла дел Понте мрзи Хрватску, а да има неутемељену љубав према Србији. Он истиче да се "независност не смије ускратити Космету" те да не разумије међународну заједницу која "увијек попушта Србима". По његовом мишљењу, само они који нису демократе "могу да буду на страни Срба, јер ни они нису демократе".
Умјесто коментара подсјећам на једну латинску пословицу која каже да се сличан сличном радује. Двојицу предсједника и Силајџића удружује мржња према Србима. Мржња је злоба, а по Сенеки "злоба сама испије највећи дио свог отрова". Зато не мрзите. Мржња разара свог власника као рђа гвожђе. A мржња се не уклања мржњом, већ умјереношћу. На мржњу треба стално указивати и умјереношћу је уклањати да се не би ширила. Aко би се ширила са човјека на човјека, а поготово ако су јавне личности, мало-помало може да се прошири на народе. Оставимо зато те "чврсте" појединце да се боре са својом мржњом као што се гвожђе бори против рђе.