Данас и овдје: Главни град

Пише Радомир КЕЗУНОВИЋ

НЕДAВНО је одржана тематска сједница парламента на тему измјена Устава Републике Српске за област територијалне организације, односно локалне самоуправе. Чули смо уводна излагања посвећена најављеној теми, међутим о главном граду, изузимајући узгредно помињање Бање Луке и Источног Сарајева, није се могло ништа чути. Познато је да БиХ, као ни Република Српска, немају легално установљене институције главног града. Покушао сам потражити неке европске и свјетске узоре начина легализације (формално-правног утемељења) главног града и врло брзо закључио да то није нимало једноставно, као што је мени у почетку изгледало. Ево и зашто: Иако термин "главни град" нема општеприхваћене дефиниције, познато је да све европске државе (и свјетске) имају градове са тим атрибутом. Идентификација главног града се углавном односи на историјске, традиционалне или разлоге успостављене друштвеним консензусом у одређеној држави. Главни град можемо замислити и као "сједиште" владе или парламента, односно локацију највиших националних институција типа врховног или уставног суда и сл. Други начин је свакако да се главни град правно дефинише уставом, односно законом. Погледајмо специфичне примјере нпр. у Холандији гдје су владине институције у Хагу, а главни град је Aмстердам, или у Њемачкој Бон до 1990. године и Берлин тако што су у Бону задржане највише судске институције. Постоје и многе земље у чијим уставима не постоји дефиниција главног града као што су Уједињено Краљевство (које уопште нема устав), Данска, Финска, Француска, итд. У овим земљама су главни градови настали као резултат њихове дугогодишње традиције, уважавани у том статусу без потребе за формалном уставно-правном заштитом статуса. Посебни примјери су Берлин, Беч и Москва, а слични су и Берн, Брисел и Загреб. Ови градови су и сами федералне државе (кантони, жупаније), са одређеним нивоом суверенитета. Постоје и примјери индиректе уставне дефиниције главних градова као што је устав Ирске, гдје је дефинисано да ће званично сједиште предсједника државе бити у Даблину или у његовој ближој околини. Слична је дефиниција Риге у Латвији као мјеста одржавања сједница парламента. Исти су примјери Швајцарске, Шведске и Норвешке. Свакако је интересантан и примјер устава Турске, који не дозвољава измјену назива и положаја главног града ни путем амандмана на устав. У чему је онда смисао статусног одређења главног града? Да ли је успостављање административног статуса главног града установљење посебног мјеста и улоге у државној управи или је само политички, односно симболички чин уважавања националне традиције или уставом или је само одређен законом или неписаним конвенцијама? Aнализирајући различите текстове устава не може се доћи до потпуног одговора на претходна питања. Ипак, већина аналитичара се слаже да уставна дефиниција главног града има само симболичку и процедуралну функцију, више него што је произвођење правних одредби примјенљивих ради исказивања општедруштвеног консензуса о "првом" граду у земљи. Постоје и примјери специфичног уставног значења статуса. У Белгији нпр. постоји врло риједак случај устава који јасно одређује да сједиште владе мора бити у Бриселу као главном граду. У већини устава европских држава не постоји таква стриктна одредба. Устав Холандије прописује улогу главног града као мјеста гдје ће нови краљ бити инаугурисан на заједничкој сједници оба дома парламента у Aмстердаму. Уставна резиденција краљице је у Хагу који, подсјећамо, није главни град. Постоје свакако и одређења главног града као посљедица величине, броја становника, а посебно политичког, економског или образовно-научног и културног значаја града, као и симболичка улога у националној историји. У овом смислу би требало подсјетити се на примјер Швајцарске зато што у уставу из 1848. године није уопште одређен главни град вјероватно због равноправности кантона. Берн ни данас није формално статусно одређен као главни град (Хауптстадт), већ као федерални главни град (Бундесстадт). Надаље, може се говорити и о посебном административном статусу главног града, односно да ли главни град има статус локалне власти или не. Прво, може постојати глави град са двојним статусом, тј. не само општина већ и виши статуси -ентитет. То су примјери Брисела, као и већ помињаних Беча и Берлина који су истовремено и федералне јединице. Слични су примјери Мадрида, Братиславе и Загреба који су и главни градови регија, односно средњих нивоа власти у тим земљама. Москва је примјер обједињене локалне власти и главног града, тј. локална власт постоји само на нивоу дистрикта главног града. Постоје и велики градови поред главних градова, као на примјер у Шпанији гдје се таквима сматрају градови преко 250 хиљада становника. Европске земље, дакле имају главне градове са законом дефинисаним посебним статусом у односу на остале градове/општине, као главне градове без посебног статуса. Примјери првих су: Берлин, Будимпешта, Рим, Беч, Загреб,..., а примјери без посебног статуса су Aмстердам, Берн, Љубљана, Хелсинки, Вадуз, итд. Теме које су врло значајне за положај и статус главних градова су начин избора извршних и законодавних органа главних градова, као и финансирање ових институција. Као и у претходним примјерима постоји читав низ примјера у пракси европских земаља и по овим питањима, али о њима неком другом приликом. Дакле, главни градови имају значајну улогу и они су најчешће политички, економски и културни центри и сједишта централних или регионалних (ентитетских) власти. Често изражавају симболичко значење. Без обзира на различите типове успостављања главних градова у европским земљама ипак морају бити ограничени принципима Европске повеље о локалној самоуправи. Надам се да ће и БиХ и Република Српска користити искуства, праксу европских земаља у промишљању могућих уставних и законских рјешења главних градова. Те активности су неизбјежно пред нама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.