Берић: Кад се "тиха већина“ претвори у политички фактор

Као социолог из Републике Српске, догађаје у Србији не посматрам искључиво кроз призму изборне математике, већ прије свега кроз призму друштвених процеса који су годинама сазријевали испод површине. Свака дуготрајна власт ствара утисак непобједивости, а сваки дуготрајни политички поредак временом почиње да вјерује како је његова подршка стабилнија него што заиста јесте. Управо ту лежи једно од најважнијих објашњења онога што се догодило у Србији.

Пад власти Александра Вучића не треба посматрати као искључив пораз његових гласача, нити као нагли идеолошки заокрет читавог друштва.

Уколико су наведени подаци о броју гласова тачни, онда је социолошки значајнија чињеница да се велики број грађана који годинама није учествовао у политичком животу одлучио на политичку мобилизацију. Другим ријечима, није се толико промијенио став присталица власти колико се промијенило понашање оних који су до јуче били пасивни.

У социологији је ова појава добро објашњена теоријом мобилизације ресурса и теоријом политичких прилика. Ове теорије полазе од претпоставке да друштвене промјене не настају зато што људи одједном почну другачије размишљати, већ зато што се појаве услови који им омогуће да своје незадовољство организују, артикулишу и претворе у политичку акцију.

У Србији смо, чини се, свједочили управо томе. Дуго времена је постојало незадовољство код једног дијела становништва, посебно младих. Међутим, незадовољство само по себи није довољно. Оно мора добити организацију, симбол, циљ и наду да промјена заиста може бити остварена. У овом случају, студентски покрет је постао управо тај симбол. Посебно је занимљиво што су традиционалне опозиционе структуре, свјесно или из нужде, уступиле простор новој друштвеној енергији. Социолошки гледано, то представља процес који Макс Вебер назива преласком са институционалног на харизматски облик легитимитета. Када грађани изгубе повјерење у постојеће политичке актере, они траже нове носиоце друштвене наде. У овом случају та улога је припала студентима, који нису носили терет претходних политичких компромиса.

С друге стране, дуготрајна власт готово по правилу пролази кроз оно што социолог Роберт Михелс назива „гвозденим законом олигархије“. Свака велика организација, без обзира на почетне идеале, временом ствара уску елиту која постаје све удаљенија од обичног човјека. Што је власт дужа, то је већа опасност да институције почну функционисати ради очувања саме власти, а не ради рјешавања друштвених проблема. Тада се јавља осјећај замора код грађана, чак и онда када економски показатељи нису драматично лоши.

Из тог угла посматрано, Србија није прва земља која је прошла кроз овакав процес. Слични модели су се раније могли уочити у више европских држава. У сваком случају, преломни тренутак долази онда када апстиненти престану бити апстиненти.

То је можда и најважнија лекција ових избора.

Политичке анализе често су усмјерене на странке, лидере и кампање. Социологија нас учи да су понекад најважнији управо они који не учествују. Такозвана „тиха већина“ или „спавачи“ нису политички незаинтересовани зато што немају став, већ зато што не вјерују да њихов став нешто може промијенити. Када се тај осјећај беспомоћности претвори у увјерење да је промјена могућа, долази до наглог раста политичке партиципације.

То је феномен који је својевремено описао и Алексис де Токвил. Парадоксално, друштва се често највише мијењају не онда када су проблеми највећи, већ онда када људи почну вјеровати да се проблеми могу ријешити.

Међутим, постоји још једна димензија коју не треба занемарити.

Савремени политички системи нису само борба странака већ и борба за контролу наратива. Деценијама уназад развијена је читава индустрија политичке комуникације, медијског обликовања јавности и производње пожељних ставова. Оно што су некада радили партијски комитети, данас чине медији, друштвене мреже, маркетиншке агенције, инфлуенсери и алгоритми.

Зато је прерано закључити да је пад једне власти истовремено и побједа потпуно слободног јавног мишљења.

Социолошки посматрано, свака власт тежи да обликује друштвену стварност у складу са сопственим интересима. Тако је било јуче, тако је и данас, а биће и сутра. Разлика је само у методама. Некада су постојали један телевизијски дневник и једне новине, а данас постоји наизглед безброј извора информација. Али иза многих од тих извора и даље стоје моћни политички, економски и геополитички центри који покушавају да одреде шта ће народ мислити, чега ће се плашити и чему ће се надати.

Управо зато право питање након избора није само: „Ко је побиједио?“

Много важније питање је: да ли је друштво успјело да поврати способност самосталног расуђивања?

Јер демократија не почиње нити завршава на изборном дану. Демократија почиње оног тренутка када грађани одбију да им било ко трајно кроји капу, без обзира да ли се тај неко зове власт, опозиција, медијски магнат, страна сила или алгоритам друштвених мрежа.

Из те перспективе, највећа порука избора у Србији није пад једног политичара. Највећа порука је да ниједна власт није јача од друштва које је одлучило да се политички пробуди. А исто тако, ниједна нова власт не би смјела заборавити да ће једног дана бити суочена са истим судом јавности. То је суштина демократије и једна од најважнијих лекција савремене политичке социологије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.