Бечке шетње

Попуст на доживотно чланство (Специјално за „Глас Српске“ из Беча)

МОЈ музички истомишљеник и пријатељ Небојша, неукроћени рокерски дух несретно заробљен у тијелу симпатичног сједокосог господина - ког ћу надаље у овом тексту звати Шоне, јер ми то његово хајдучко име, на папиру, дјелује, недовољно савремено - дакле тај Шоне и ја имамо обичај да при нашим ријетким бањолучким сусретима поставимо један другом, наизглед нелогично питање, које је уствари, аутоиронично интонирана, интерна шала: „Јеси ли обновио чланство у загребачком Клубу студената електротехнике?“ Та шала односи се на бизаран догађај, или боље речено један од многих бизарних догађаја, који сликовито описује завидну енергију двојице, на први поглед озбиљних људи, а уствари времешних провинцијских музичких фанатика, који су неријетко сву силу овоземаљских задовољстава знали претпоставити путовању на неки од концерата опскурних, али у нашем музичком лексикону врло цијењених извођача. Дакле, у једном од тих историјских похода нашли смо се пред зградом загребачког Електротехничког факултета, у намјери да присуствујемо наступу високо цијењене америчке андерграунд атракције. Оно што нисмо знали, а показало се као врло значајно - за улазак у салу Клуба студената електротехнике неопходно је посједовати чланску карту без које је куповина карата, па тако и присуство концерту немогуће. Блиједи поглед јуноше из студентске службе, с ону страну стакла билетарнице, није нас могао поколебати. Затражили смо учлањење по хитном поступку. Двојица лажних студената, који уз то што су наводно заборавили понијети индексе, имају адресе у другој држави, и имена као преузета из српских народних епова, а поврх свега изгледају као, у најмању руку, лоше камуфлирани полицијски инспектори вишег ранга, могли су код дечка из студентске службе изазвати само двије ствари - сажаљење или страхопоштовање. Шта год да су били разлози његовој попустљивости, дечко је, нетрепнувши при уписивању наших „студентских“ генералија, из клупског сефа извадио печат којим је свечано овјерио наше чланство, које, треба ли рећи, до данас није прекинуто. Ових дана, као сасвим случајан али савршен лајтмотив причи о рокерској непоколебљивости - личним каналима, тј. неком врстом, за нас печалбаре прилично уобичајене, паралелне поштанске доставе, из Београда, преко Новог Сада и Бањалуке - добио сам књигу аутора Жикице Симића „Електрична застава: тајанствени воз за неонску дугу“. Како је то у поговору књиге рекао рецензент Aлександар Д. Костић, а за информацију оним мање упућеним читаоцима - збирка је то есеја, спектакуларно зрелог и заокруженог ауторског рукописа особе са јединственим стилом, фасцинантном ерудицијом и страсном љубави према оном о чему пише, а то је - да се шаљиво изразим медицинским, Симићу блиским рјечником - стање свијести које карактерише смањена психичка осјетљивост, праћена благо повишеном тјелесном температуром, услијед разорног дјеловања електричног пражњења - или једноставно рокенрол. Нама који његов рад пратимо и поштујемо дужи низ година, Жикица је сабрат по слушалачком укусу и младалачки интензивној музичкој знатижељи, узор по непорецивом емпиризму, као и почасни члан у нашем, истина нерегистрованом, али зато ништа мање вриједном, Друштву средовјечних рок ентузијаста. Када управа студентске службе загребачког Електротехничког факултета, једног дана, одлучи да предузме мјере и ретроактивно наплати чланарину за тај свој фамозни клуб студената, па нам по поштару пошаље опомену пред искључење због вишегодишњих неизмирених обавеза, ја ћу бити спокојан јер на мојој некадашњој бањалучкој адреси неће пронаћи никог, али ће Шоне, разапет између осјећаја припадности невидљивом рокерском братству - држећи се кодекса части по ком се из тог братства иступа једино у хоризонталном положају - и уобичајеног инстинкта штедљивости, по свему судећи истренираног на многим руководећим функцијама, у свом промућурном пословном маниру, при плаћању, највјероватније, затражити попуст на доживотно чланство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.