Бечке шетње: Патња, жртвовање, васкрсење

(Специјално за "Глас Српске" из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

ПAТЊA. Без патње нема истинске умјетности. У случају америчког трубадура Вика Чесната ова уопштена констатација повезана је са личном трагедијом. Парализа доњих екстремитета, као посљедица фаталне саобраћајне несреће - којој је узрок било једно еуфорично адолесцентско пијанство - оставила је Чесната трајно везаног за инвалидска колица. Сва тежина Чеснатовог усуда постаје јаснија тек приликом живог сусрета с његовом музиком. Један од ријетких срећника који је имао прилику да присуствује овој дирљивој демонстрацији сценске борбе за живот је - припадник неформалног експертског ганга крштеног именом "сви моји људи" - бањолучки стручњак за питања мобилне телефоније Жељко В. (37), чији концизни СМС извјештај са Чеснатовог бечког концерта, одржаног почетком новембра, овом приликом преносим у цјелини. "Концерт је одржан у Гартенбау кину пред петстотињак гледалаца. На дан концерта цијена карте износила је 16 евра. Пратећи састав формиран је од чланова реномираних рок група као што су 'Годспеед Yоу Блацк Емперор и Фугази'. Концерт је представљао промоцију посљедњег Чеснатовог албума 'Нортх Стар Десертер'. Дуге паузе између пјесама одзвањале су неугодном тишином у којој се Чеснат покушавао изборити са укочењима обје руке, изаћи на крај са тиковима и згрченим прстима који су га онемогућавали у концентрацији. Емоционални врхунац концерта је, на бис изведена, пјесма 'Little Bird Нине Симоне. Док су чланови пратеће групе Чесната износили са бине, он је, понесен овацијама публике, из својих инвалидских колица, подигао руке у ваздух у знак тријумфа." ЖРТВОВAЊЕ. Цијели експертски тим ("сви моји људи"), у пуном саставу - Небојша Р. (42), Саша Т. (36), Мирослав Л. (35) и већ поменути Жељко В. (37) - предвођен мојом маленкошћу (40), војнички постројен испред СД "Борик" поводом фестивала у организацији бањолучког "Хард рок радија", упустио се у колективни чин жртвовања, зарад виших рокерских циљева. Несрећан избор времена, мјеста и извођача, као и недореченост у реализацији овог, финансијски очито презахтјевног, хепенинга, само су учврстили наше увјерење да аутентична покретачка снага рок музике не лежи у скупим, спонзорисаним спектаклима, него се крије - како то у свом ироничном напјеву "Натраг у гаражу" сугеришу "Психомодо поп" - у гаражи. ВAСКРСЕЊЕ. Иако је у ноћи фамозног фестивала показивала знакове отежаног дисања и дезоријентисаности - што ми је дало за право да помислим да је ријеч о озбиљним симптомима који упућују на брз крај - та неуништива супстанца масовне културе, жилава ствар звана рокенрол, сасвим ненадано, већ сутрадан је васкрсла у "Хард рок кафеу", на малом клупском наступу бањолучке групе "Креч". Овај пут без пратње експертског тима, имао сам привилегију и срећу да на једном од својих ријетких похођења бањолучког ноћног живота присуствујем инкарнацији рок импулса са свим његовим изворним врлинама: непосредности, ентузијазмом, енергијом и радости у слављењу музике. Aуторски зрело уобличена и зналачки одсвирана, музика групе "Креч" представља добро избалансирани сублимат неколико различитих жанрова. Панкерском фуриозношћу презентовани, разбарушени кантри, коме нису страни пјевљиви поп рефрени, на трагу је британских оригинатора "Тхе Меконс". Како су "Тхе Меконс" - уз чињеницу да су једни од зачетника музичког поджанра названог кантри-панк - познати по својој упорности и дуговјечности - који су резултирали тридесетак година дугим стажом и дискографијом која броји више од двадесет званичних албума - преостаје ми да групи "Креч", чије је ово тек треће живо представљање, пожелим бар упола дуготрајну и плодну каријеру, што можда нема пуно везе са реалним стањем ствари, али и те како има везе са прва два појма из наслова овог текста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.