Арие Ливне: У Бањалуку сам се заљубио под старе дане

Арие Ливне преживио је холокауст и комунистичке затворе, стварао државу Израел и дружио се с неким од највећих људи 20. вијека, а онда се под старе дане заљубио у Бањалуку. Данас, са 92 године, Арие Ливне живи десетак дана мјесечно у Бањалуци, а остатак времена је у свом дому у Јерузалему, са супругом и кћери.

Називају га савјетником Милорада Додика, но он одговара да Додик није човјек који би слушао ичије савјете, пише Jutarnji.hr.

Сенатор је у парламенту Републике Српске и привредни представник РС-а у Израелу.

Арие Ливне ових дана у Бањалуци приводи крају велики посао, изградњу Јеврејског центра, који би требао бити отворен 10. јуна. То ради у спомен мајци убијеној у Аушвицу.

"Данас ме њена смрт боли много више него онда. Тада, међу милионима смрти, појединачна судбина није се чинила важном", казао је.

Невјероватна животна прича

А живот му је прича по којој су снимљена два документарна филма.

Ливне је рођен 1921. у Будимпешти, кад је мајка била у посјети родбини. Она је била из Будимпеште, отац из Копривнице, а живјели су у Новом Саду.

"Мајка ми није говорила хрватски, отац мађарски. У кући се говорило њемачки. Нису имали најсретнији брак. Мајка ми је рекла да је био изванредан отац, али не тако добар муж."

Кад је почео рат у Југославији, имао је 20 година. Младост је провео уз много дружења и бављења спортом, играо је стони тенис и тенис, али и политичког активизма: као 15-годишњак придружио се ционистичкој организацији, а касније је помагао СКОЈ, тадашњу комунистичку омладину. Од тог друштва од 15 младића, Јевреја, рат је преживјело њих четири или пет.

"Углавном смо се дружили ми Јевреји међусобно, не због националне нетрпељивости, него је то тако тада било, Мађари су се дружили с Мађарима, Срби са Србима. Једино смо с дјевојкама били отворенији и дружили се и са Српкињама", присјетио се. Од младости је и ционист и љевичар. Помагао је избјеглицама из Чешке кад ју је 1939. Хитлер окупирао. Ишли су бродовима Дунавом према Бугарској и Палестини.

"Ми смо пливали до бродова и носили им храну и новац", рекао је за Јутарњи.хр.

Школу је завршио 1939. и учио за аранжера излога код Еугена Клеина који је имао велику компанију у Новом Саду, а касније се одселио у Америку. Кад су Мађари окупирали Војводину, ухапшен је и послан на присилни рад на новосадски аеродром.

Живот му спасио пас

Његова прва љубав звала се Соња Кулик. Избјеглица из Украјине. Отац јој је био кројач, а побјегли су пред бољшевицима. Касније је с цијелом породицом убијена у Београду на Сајмишту. У октобру 1942. млади Арие је послан на присилни рад у Сегедин и одатле у Румунију. Били су у радном батаљону, а умјесто пушке добили су лопату и жуту траку.

"Ту је однос према нама био катастрофалан, но крајем 1942. шаљу ме на присилни рад у рудник у Бору у Србији."

Арие Ливне је испричао за Jutranji.hr како му је живот спасио један пас који се звао Сатана. То је био пас мађарског наредника Вегварyја, који је тамо био бог и батина. Арие је волио животиње и спријатељио се са псом. Кад је страшни Вегварy видио да га пас воли, наредио је да младићев посао буде да чува пса. То је значило да би, кад би пас јео месо, било меса и за њега, а ноћу га је гријао.

Бијег из логора

Како се 1944. приближавала Црвена армија, једног је дана стигла наредба да се логор расформира и људи пошаљу у Мађарску, што је могло значити само ликвидацију.

"Ја сам у то вријеме радио на пумпи. Кад сам одлазио од куће, мајка ми је дала вјенчани прстен. Дао сам га једном од наших чувара, да ми да посао на пумпи. То је био савршен посао: три-четири пута дневно требао сам пустити воду и то је било то. Поред те пумпе била је барака у којој је живјела жена с мужем, он је био шумар и никад га није било кући. Јерина је била велика жена, гладна, а ја сам био млад. Она ме вољела те ми остављала храну. Нисмо смјели разговарати. Кад сам чуо да ће испразнити логор, у тренутку сам одлучио да ћу побјећи. Рекао сам Вегварију да сам оставио ствари вани на пумпи и он ме пустио. Покуцао сам на прозор бараке и рекао: ‘Јерина, помози!’ Пустила ме у кућу и рекла да навучем гуњ њеног мужа.

То је био огроман логор с хиљадама људи, ограђен жицом. Идемо према излазу, ја напријед, она позади, како је то тада било. И пусте нас!" присјетио се се Ливне.

Стигли су до колибе коју је користио њезин муж кад би ноћио у шуми, а њега су сакрили у стог сијена.

"У животу нисам знао да има толико буха."

Другог дана ујутро дошао је по њега један старији човјек. Сатима су ходали по брдима, док није стао и рекао: 'сиђи, тамо су партизани'. Он сиђе, појаве се тројица, без ознака. Ипак се усудио и рекао да тражи партизане. Одвели су га у 25. дивизију команданта Франца Хочевара, касније амбасадора у Лондону.

"Он ме питао знам ли писати на машини, желим ли остати с њима. "Ви то сматрате да Јеврејин није за борбу него само за машину?", приговорио сам и направио једну од већих животних грешака. "Хоћете рећи да смо антисемити? Водите га у 4. батаљон", наредио је Хочевар. Тако је Арие постао партизански борац с пушкомитраљезом. Каже да није био велик херој, али ни кукавица.

Једног дана, по налогу југославенске војне мисије, ухапшен је, пребачен у Београд и након кратког испитивања пуштен.

"Рачунао сам да је све у реду. Нашао сам се с једним пријатељем, Јеврејем из Новог Сада, у Руском Цару у Београду. Разговарали смо о разним стварима, нисам знао да ради за Удбу. Тад су ме позвали на један кратак разговор који је потрајао седам година", сјетио се кроз смијех се. Што је тада кобно рекао - не сјећа се. Немогуће је да је говорио против режима, јер је био за њега. У самици се спријатељио са штакором и научио, ако му поставиш мрвице хљеба све до руке, мирно га можеш помиловати. На Војном суду осуђен је по тачки 53. за издају државне тајне, тј. шпијунажу.

Директор филма

У затвору је упознао своју идућу велику љубав. Она је издржавала казну због покушаја бијега преко границе. Из Митровице су га пребацили у затвор у Новом Саду.

"Тамо сам упознао своју жену: гледали смо се преко прозора и слали поруке. Кад је ослобођена, доносила ми је храну, а кад су мене пустили, вјенчали смо се."

Кад је пуштен, Ливне се сјетио судруга из логора у Бору који је успио побјећи: Драгутин Презбургер је био директор великог подузећа у Београду. Замолио га је за посао. "Нема проблема, ти си директор филмског одјела", казао му је, иако Ливне није имао никакве везе с филмом.

Послао га је на Кошутњак на неки курс о филмској производњи и он је први у Београду основао приватну филмску продуцентску кућу. Било их је четверо: Маријан Вајда је био режисер, Миле Марковић сниматељ и његов брат Слободан.

"Захваљујући томе што је Миле био ожењен кћерком Моше Пијаде, добивали смо добре послове и јако добро и лијепо живјели."

Но, кад је египатски предсједник Гамал Абдел Насер дошао у посјету Београду, Ливне је написао протестно писмо за билтен јеврејске заједнице у Београду.

"Било је навечер око 7, зову ме из амбасаде Израела у Београду: Слушај, ево ти пасош у једном правцу за тебе и твоју жену, губи се одавде, и то одмах, јер сутра, кад то буде објављено, бићеш ухапшен. Иди првим возом за Трст, па у Рим, тамо ће те чекати. И тако ја одох из Југославије", објаснио је Ливне.

Сарадња са САД-ом

Постао је шеф одјела за производњу филмова, па генерални директор, водио велике пропагандне кампање и одржавао везе с америчким Јеврејима.

"Направио сам каријеру у Израелу, мада се никад нисам потпуно политички уклопио. Ја сам за мир с Арапима, за сарадњу с Палестинцима и државу с двије нације. Без споразума с Палестинцима и другим Арапима, Израелу, по мом мишљењу, нема опстанка", истакао је Арие Ливне у разговору за Јutrarnji.hr.

Из Београда је 1999. стигао у Бањaлуку.

БиХ као мала Југославија

"Додик је тада већ био предсједник Владе. Покушавао сам му пренијети своја искуства, не дати савјете јер Додик није човјек за савјете. Трудио сам се упознати га са јеврејским свијетом, били смо заједно у САД-у, он је долазио к мени у Израел", рекао је за Jutarnji.hr, који наводи и то да је Ливне рекао да ипак удијели неки савјет "лудом" Додику иако има 92. године.

Казао је да му је Додик пријатељ иако се у многочему не слажу. Арие Ливне тврди да је привредни представник РС-а у Израелу. Не, то није паралелна амбасада БиХ, истиче.

"Врло сам свјестан да је БиХ држава, а РС ентитет", наглашава.

Кад је у Бањaлуци, живи у хотелу у Лакташима који води његов пријатељ. Прави му је пак дом у Јерусалиму, гдје му живи друга супруга, млађа 22 године. И кћерка на коју је јако поносан.

"Она је мој највећи успјех у животу."

На питање како види БиХ за 10 година, каже да је о томе пуно разговарао са страним амбасадорима, посебно америчким.

"БиХ је мала Југославија и у њој живе три народа. Но, они не желе живјети заједно. Зашто, не знам. Да се распише референдум, ни Хрвати ни Срби не би били за БиХ, а Бошњаци би, али не за овакву. Но, САД и ЕУ подржавају овакву БиХ и та се политика неће скоро промијенити."

Лијек за све те расправе и старе трауме он види у Европској унији.

"Мјесто БиХ и Србије је у ЕУ, јер се само тако могу ријешити међунационални пробеми. У свијету у којем, не треба заборавити, неонацизам поново јача, од Мађарске до Француске, уз антисемитске испаде и у Хрватској и у Србији.", истакао је.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.