Александар Раковић за „Глас“: Запад не интересују српске жртве

Окупљање у Поточарима, од којег се сваке године покушава направити што већи политички, сценографски и медијски спектакл, има за циљ да на тај начин буде извршена што већа хомогенизација Бошњака у БиХ, јер се ради о једној хетерогеној групи која нема идентитет те се од страдања у Сребреници прави једно везивно ткиво, око чега ће сви бити окупљени.

Каже ово у интервјуу за "Глас Српске" историчар Александар Раковић додајући да је ово један од начина на који муслимани желе изградити свој национални и страдалнички идентитет.

- Ово такође служи и као притисак на Србе. То се све ради да би била одржана та стигма која се намеће свим Србима у региону. И то се врло свесно ради. Али Србе не треба да занима то што они раде и како они виде догађаје који су се десили у Сребреници пре 30 година - поручио је Раковић.

ГЛАС: Поменули сте да се Сребреница користи за национално окупљање муслимана. Тако нешто слично је урађено и у Хрватској, али на сасвим другачији начин. Ради се о концерту Марка Перковића Томпсона. Могу ли се правити ове врсте паралела?

РАКОВИЋ: Као прво, морам нешто рећи. Никад више Бошњаке нећу звати тако. Они су за мене сада муслимани, јер они Републику Српску називају Ер-Ес, мањим и геноцидним ентитетом и творевином. Ако они имају такав однос према српском народу, одговор на то треба да буде такав да ћемо их звати муслиманима, што они и јесу. Али да се вратим на питање. Мислим да су Хрвати, за разлику од муслимана, прави махери када је у питању прављење националне атмосфере и хомогенизације унутар друштва. Томпсон је само једна од карика. Ту је и Међугорје, "Олуја", Хајдук и Динамо, али и хрватска фудбалска репрезентација. Хрвати су у томе разнолики, док код муслимана постоји само Сребреница. Попут папагаја понављају нешто што им је Запад рекао.

ГЛАС: У БиХ је наметнут закон који предвиђа кажњавање свих оних који, како је наведено, негирају геноцид у Сребреници. Да ли је нормално наметати један овакав закон и која је уопште његова сврха?

РАКОВИЋ: Ради се о репресивном закону који треба да зачепи уста готово свима, од обичних људи, до медија. То је класични удар на слободу говора. То је урађено јер друга страна, а под којом подразумевам политичко Сарајево, нема више аргументе којима би храна и бранила сребренички мит. Због тога је и наметнут овај закон, који треба да спречи другачији наратив и изношење неких доказа који би ту изграђену кулу карата могли срушити.

ГЛАС: Како гледате на покушаје да ови злочини у Сребреници и око ње буду приказани у равни рецимо Јасеновца и онога што се Србима дешавало у НДХ? Поједини бошњачки историчари чак тврде да је Сребреница мјесто у којем је било највеће страдање неког европског народа у 20 вијеку?

РАКОВИЋ: Глупости и лажи. То двоје не може се изједначити, ставити у исту раван. Уосталом о томе су свој суд дали еминентни израелски стручњаци који се деценијама баве холокаустом. Они сматрају да у Сребреници није било геноцида. Зашто се онда и Срби, када се говори о сребреничкој теми и тој трагедији, не би могли позивати на истраживања стручњака као што су Ефраим Зуроф и Гидеон Грајф.

ГЛАС: Да ли очекујете да након што буду отворене све тајне архиве западних обавјештајних служби истина коначно угледа свјетло дана?

РАКОВИЋ: Не, бар не у скорије време. Не верујем да ће тајна документа из тог периода брзо угледати светлост дана, а поготово јер тако нешто не одговара појединим западним земљама, које су биле директни учесници протеклог рата. Сребреница је њима тада била оправдање за све што су касније урадили, али је и данас алатка у њиховим рукама. Ради се о обрасцу који је касније примењен и у случају Рачка.

ГЛАС: Нажалост, западни наратив о злочину у Сребреници свих ових 30 година не препознаје српско страдање и злочине над Србима, зашто они не желе да виде на хиљаде српских жртава свирепо убијених у Подрињу?

РАКОВИЋ: Зато што их не занимају, јер те жртве, из њиховог угла гледано, нису важне. Знају за њих, али их никада неће поменути. Не могу да их искористе за нешто, неки циљ. Знају и за обичаје из тих крајева који су у вези са крвном осветом. Тога је било и током деведесетих, о чему постоје разна сведочења па и нека из Хага. Али, све ово њих једноставно не занима, јер се њихови политички циљеви и даље своде на притиске на Републику Српску. На тај начин желе контролисати ситуацију, али то представља и играње са ватром, да у неком тренутку то искористе за изазивање неке нове кризе. Ако се присетимо оног каменовања Александра Вучића у Сребреници, то је у ствари била једна врста казне, покушаја крвне освете. Сматрам и да ће се читава ова прича о Сребренице вртети и наредних година и деценија. Да би нешто било промењено, неопходан је један цивилизацијски преокрет у односу снага на Западу.

ГЛАС: Медији из ФБиХ вијест о изградњи меморијалног комплекса у Братунцу испратили су насловима да је ријеч о подмуклом плану Републике Српске. Шта је ту подмукло?

РАКОВИЋ: Подмукли су они који то пишу, објављују и говоре. Подмукли су јер на тај начин само додатно распирују кризу у БиХ. То је нешто сличном оном када лопов виче: "Држ'те лопова". Треба што пре направити тај меморијални центар у Братунцу, да би било очувано сећање на српски народ који је у тим крајевима страдалнички. Читаве породице су убијене. Зар то треба заборавити?! И те српске породице, из тих крајева, страдавале су од исте руке у оба светска рата, али и оном последњем из деведесетих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.