Традиција уткана у сваки бод

ТРЕБИЊЕ - У времену када се стари занати гасе, а народне ношње све чешће остају закључане у витринама музеја, очување традиције и израда оригиналних народних херцеговачких ношњи главна су водиља чланица Удружења жена "Васила" из Требиња, које својим преданим радом скоро двије деценије од заборава чувају насљедство које им преци оставише.

Ове вриједне жене истражујући, обнављајући и израђујући аутентичну народну ношњу, чувају технике веза, кроја и ткања и преносећи их на млађе генерације надају се да ће дух Херцеговине остати урезан у многим ручним дјелима.

Предсједница требињског Удружења жена "Васила" Сена Ђурица испричала је за "Глас Српске" да су очување и израда оригиналних ношњи били њихов главни циљ од самог оснивања удружења.

- У почетку је било веома тешко, јер смо знали да је ријеч о сложеном, али и надасве захтјевном и аутентичном послу. Много смо читали и истраживали о старим занатлијама, о некадашњим радионицама златовеза у Требињу и о томе како су се некада израђивале оригиналне народне ношње - рекла је Ђурица.

Према њеним ријечима многе ношње данас су нажалост нестале јер млађе генерације нису знале да их цијене, што је био додатни мотив да начин израде буде сачуван и обновљен.

- Када смо узеле оригиналну ношњу у руке и видјеле колико је она лијепа и занимљива, схватиле смо и колико је квалитетно рађена. Кориштени су позлаћени конци, који су били скупи и доступни углавном богатијим породицама. Посебно је занимљива чурдија, која је најљепши дио женске ношње - казала је Ђурица.

Поред свечаних чурдија од чоке, постојале су и свакодневне, радне чурдије од природне вуне, раше, коју су жене саме прерађивале, од шишања оваца, прања и предења вуне, до бојења у природним тоновима.

- Тај вез је једноставан, али за нас и данас загонетан и изузетно занимљив. Најприје смо правили шнитове да бисмо добили оригиналну ношњу по старом кроју - навела је Ђурица и додала да су нешто радили ручно, а за остале дијелове набављали су траке и материјале и тако су успијевали да направе ношње које су данас веома цијењене.

Двије деценије рада изњедриле су више од стотину комплета мушких и женских народних ношњи, које користе бројна културно-умјетничка друштва.

Ђурица истиче да је за израду женске ношње потребно око мјесец, док се мушка ради нешто краће, мада то зависи од додатних елемената.

- Кројеви су засновани на старим узорцима, док се детаљи прилагођавају савременом добу. Удружење је скоро набавило и машину за вез, што ће омогућити да ношње буду још аутентичније - навела је Ђурица.

Она истиче да херцеговачки вез има посебан значај, чија се симболика разликовала од мјеста до мјеста.

- Истраживали смо по цијелој Херцеговини и свако мјесто је имало свој мотив. Посебно смо се бавили везом ошвица који се ради на тракама, у бојама вина, зелене, плаве и жуте - казала је Ђурица.

Удружење "Васила" има и сарадњу са Туристичком организацијом Требиња, а међу туристима су најтраженији мањи сувенири, ткане торбе, појасеви, дијелови ношњи.

- Данас се превише ослањамо на технологију и купујемо готове ствари, а заборављамо колико је рад љековит и важан. Наша врата су отворена за све жене и дјецу и оне који желе да уче и раде - поручила је Ђурица.

Иако удружење има мали број сталних чланица, њихова снага, како каже, лежи у заједништву.

- Само заједно можемо сачувати занат, традицију и живи рад, који се данас, нажалост, најмање цијени - закључује Ђурица.

Добитници су многобројних признања, међу којима је и награда за израду оригиналне тканице са женске традиционалне ношње добијена у Србији.

 

ШКОЛА ВЕЗА

У сарадњи са Музејом Херцеговине већ три године Удружење жена "Васила" организује школе веза, што им је донијело нову снагу и додатну мотивацију.

- Највећа радост нам је што се за радионице јави велики број младих жена и дјеце. Сваке седмице се окупљамо у музеју, а уз помоћ етнолога и особља радионице успјешно реализујемо. Постали смо као једна породица - рекла је Сена Ђурица и додала да су у плану и нове радионице шивења, веза и ткања. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.