Симпатије Руса према Србима присутне су свуда

Током цијелог нашег живота ми јако волимо Словене, нарочито Србе, и високо цијенимо њихов културни и политички развој. Али, мало је само вољети браћу Словене. Одбацујући сентиментализам, који је непрестано украшавао словенофилска стремљења у прошлости, ми тврдимо да је потребно познавати Словене.

Овако је почео своју књигу "Узајамни односи Русије и Србије" Владислав Албинович Мајевски (1893 - 1975), писац, теолог, историчар руско-српских односа и велики пријатељ српског народа. 

Наднаслов овог текста је инспирисан текстом "Путописне скице" који је Мајевски објавио 1913. у Санкт Петербургу, у коме је описао своја искуства из Турске и српских земаља. Ништа тако снажно не учвршћује пријатељство народа и земаља као дјеловање великих стваралачких духова који настоје да усвоје и повежу најбоље из различитих култура и традиција, на здравој, критичкој основи. 

Али, ничега великог, па ни пријатељства међу народима, не би било нити може бити без чистог идеализма и заноса. То су осјећања и мисли који су ме пратили приликом сваког боравка у Русији, а посебно током до сада најдужег, који је обухватио цијелу академску 2024/25. годину, у статусу научног сарадника на Факултету хуманистичких наука у оквиру престижног Националног истраживачког универзитета "Виша школа економије" у Москви.

• ОД РОСТОВА ДО САНКТ ПЕТЕРБУРГА

Овај осврт представља покушај да се са читаоцима "Гласа Српске" подијеле најважнија искуства и запажања из бројних крајева и градова "необухватне отаџбине", како би се могао превести израз који се често чује међу Русима. Москва, Московска област, Суздаљ, Санкт Петербург, Ростов на Дону, Волгоград, Самара, Нижњи Новгород, Казањ, Новосибирск, Кизил. То су градови и регије у којима сам боравио, учествујући на различитим конференцијама, држећи наставу или путујући са циљем што бољег упознавања великог руског народа и руске цивилизације. 

Ради се само о осам милионских градова као и низу мањих, од Ростова на Дону, на југозападу, у том тренутку око 120 километара удаљеног од линије руско-украјинског фронта, на сјеверу до Санкт Петербурга ("Питера" у руском жаргону) "сјеверне" и "културне" руске престонице, а на истоку до Новосибирска, географског центра Русије, и Кизила, географског центра Азије, мјеста гдје се образује Јенисеј, пета ријека по дужини на свијету.  

• НАЈЧЕШЋА ПИТАЊА

Прво, често и једино питање које Срби постављају када се вратите из Русије, тиче се сукоба у Украјини. Међутим, у Русији међу људима нема ратне еуфорије, а ни разговор о политици није уобичајен и не подразумијева се као код нас. 

Желећи да укаже управо на ту разлику између Руса и Срба, један познаник који одлично познаје наш језик, историју и менталитет, духовито рече на једном свом предавању у Москви: "Када сједите у српској кафани, обавезно ћете чути имена свих свјетских лидера". 

Друго најчешће питање се тиче руског погледа на Србе. Наши људи често губе из вида да је Русија, са новим територијама, 139 пута већа од Србије, Црне Горе и Републике Српске заједно, да у њој живи готово 200 различитих народа и да има око 15 пута више становника од ове три, рећи ћемо тако, српске земље па се чак и "наљуте" зато што Руси не знају све појединости о нама. 

• ЂОКОВИЋ И КУСТУРИЦА

Многи Руси не праве разлику међу балканским народима, а посебно међу народима бивше Југославије. Тако ћете моћи да чујете питање да ли сте муслиман по вјероисповијести, да ли су Хрвати муслиманске вјероисповијести, да ли су Срби деведесетих година ратовали против Југословена и слично. Хрватска и Црна Гора су им углавном познате само као туристичке дестинације. 

Многи су чули за ратне сукобе деведесетих година али, уколико знају неке појединости, то се најчешће тиче само НАТО агресије 1999. на "Србију" и "Београд". Када чују да сте Србин, веома често им је прва асоцијација (не рачунајући личности предсједника Србије и Републике Српске) Емир Кустурица и Новак Ђоковић. 

Код старије генерације још постоји свијест о Југославији те ће вас неко, ако долазите са наших простора, чак назвати Југословеном. Тако ми је један старији господин рекао да је Ђоковић сјајан тенисер и да је он својом игром "ујединио све Југословене". Разлози те појаве су разумљиви. Распадом СССР-а, обично становништво новонастале Руске Федерације било је преокупирано очајничком борбом за властиту егзистенцију и није посвећивало велику пажњу збивањима изван "бившег Совјетског Савеза".  Уз то, додатну пометњу је створила појава "Срба", "Хрвата", "Словенаца" и "Муслимана" у медијима умјесто до тада уобичајених "Југословена". Истраживања јавног мњења показују да средином 1993. чак 92 одсто анкетираних није имало профилисану симпатију према некој од сукобљених страна у бившој Југославији. Србе је подржавало седам одсто, Хрвате и Муслимане по 0,5 одсто. 

• СИМПАТИЈЕ

Промјена става руског јавног мњења готово да је пратила пораст употребе силе од стране НАТО-а против Срба у бившој БиХ и Хрватској, а агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију 1999. само је појачала тај тренд.

Колико је НАТО агресија 1999. промијенила ставове према САД у Русији, говори податак да је децембра 1998. – 70 одсто испитаника имало "сасвим позитиван" и "углавном позитиван" став према САД, а маја 1999, током агресије на Југославију, такве ставове је имало свега 32 одсто  испитаника. 

Симпатије према Србима су ипак несумњиве и свуда присутне и веома често ћете изразе те симпатије видјети на улици, продавници или у кафани. Уколико кажете да сте из БиХ, готово сваки пут ћете морати да објашњавате да сте Србин, а не "Босанац” (или нешто друго) по националности, да тамо постоји Република Српска и да то није исто што и Србија. Исто тако, готово сваки пут ћете им морати објашњавати како (и зашто) сте научили руски језик, јер учење тог језика није тако честа појава. 

Можда ће вам рећи и: "сигурно твоји родитељи знају руски". Наравно, ово се не тиче великог броја Руса који су професионално или животно везани за наше просторе и који знају све нијансе "бурета барута Европе", како се у тој земљи често назива балкански простор. Често сам сусретао и Русе који су из чисте наклоности према српском народу или, уопштено, према простору бивше Југославије, научили српски језик и стално изучавају нашу историју и културу. 

• РАЗЛИКЕ У МЕНТАЛИТЕТУ

Што се тиче разлика у културном обрасцу, менталитету и темпераменту, оне су изразито велике. Срби су за Русе "јужњаци" или, како се изразио јеромонах Игњатије (Шестаков) из Сретењског манастира у Москви, који нас добро познаје, "нешто између Руса и Италијана". Због тога ћете у Москви, на први поглед, осјетити неупоредиво већу сличност и блискост са Шпанцем или Грком. Хладноћа и уздржаност према непознатим људима су уобичајени, о чему свједочи и стара руска пословица: "Смијех без разлога је одлика будале". Љубазност и осмијех, тако уобичајени на Западу, нису прихваћени међу Русима. Персирање непознатих људи је правило, чак и међу омладином а оно може да се одржи и у комуникацији међу дугогодишњим пријатељима. 

Ипак, спонтани знаци љубазности се и те како могу срести, а сусретљивост приликом тражења неке помоћи је уобичајена. Разговарајући на ову тему, једна руска колегиница, теолог, једном ми је рекла (уз обавезно "не желим да те увриједим") да њима наше "јужњачко" дружење изгледа површно и да му недостаје дубина својствена Русима. Примједба има смисла и, наравно, нисам се увриједио. Ипак, колико им наша спонтаност и непосредност изгледају чудни, често им се допадне па знају примијетити како су Срби "радушни" (тј. топли, љубазни, насмијани). Чини ми се да је и то разлог поменутих симпатија па и те појаве да уче наш језик и културу. Руси не гестикулирају током разговора као ми док им је тон уједначен и правилан. На јавном мјесту и у превозу обично се највише чују опет неки "јужњаци". 

• ДУГЕ ЗДРАВИЦЕ

Од старијих генерација смо навикли да слушамо како "сви Руси у превозу читају". Данас углавном сви гледају у телефоне, али то је сасвим разумљиво с обзиром на то да је цјелокупан живот у московском мегаполису организован преко различитих апликација. Преко телефона се заказују прегледи код љекара, купује се, ради, учи, прате текстови служби у храмовима... 

Наравно, преко телефона се читају и, све чешће, слушају "аудио-књиге". Ако сте у друштву колега или на свечаној вечери, треба да се навикнете на дуге здравице, са доста краснорјечивости и комплимената који се обично говоре стојећи. Свакоме се да ријеч, пажљиво се слуша и нико не буде запостављен ни у погледу давања комплимената. 

Такви су, краснорјечиви и опширни, и приликом честитања празника и рођендана. У поређењу са нашим искуством, један празник се посебно издваја - Дан бранитеља отаџбине (23. фебруар) установљен 1992. као замјена за некадашњи Дан Црвене армије односно Дан Совјетске армије. На тај празник жене честитају мушкарцима и купују поклоне, као онима који бране или ће бранити отаџбину. 

• ПРАЗНОВАЊЕ

Од свих празника током године, ништа се не може упоредити са празновањем Дана побједе, 9. маја. Овај празник представља врхунац "мајских празника" који почињу обиљежавањем Првог маја. Тек када се нађете уочи и на сам Дан побједе у Русији, можете да схватите шта значи свијест о побједи над непријатељом који је желио нестанак совјетске државе и геноцид и поробљавање њеног народа. 

Тих дана се у Русији понавља страшна и упечатљива мисао: "Ако би се за сваког од 27 милиона погинулих у држави објавила минута ћутања, држава би ћутала 50 година!". Сјећање на побједу у Великом отаџбинском рату (1941 - 1945), како се овај рат назива у Русији, представља окосницу "историјске политике" ове земље, а, према истраживањима јавног мњења, апсолутна већина њених грађана је сагласна са мишљењем да се ради о најважнијем догађају руске историје. 

• ОЧУВАЊЕ СЈЕЋАЊА

Истраживање Сверуског центра за истраживање јавног мњења (ВЦИОМ) из 2020, показало је да је у Русији 69 одсто испитаника одговорило да је СССР дао главни допринос, а 17 да је дао значајан допринос побједи савезника у Другом свјетском рату. Према истом извору, након распада СССР-а, растао је проценат оних који сматрају да би СССР могао побиједити у рату чак и без помоћи савезника. Док је 1991. тако мислило 54 одсто испитаника, 2016. се тај проценат попео на 67. 

Руска држава и друштво улажу велике напоре и материјална средства у циљу чувања сјећања на властите подвиге и жртве из Другог свјетског рата. Један од највећих пројеката те врсте посљедњих година је успјешна изградња Централног војно-патриотског парка културе и одмора Оружаних снага Руске Федерације "Патриот", недалеко од Москве. У средишту овог огромног комплекса налази се Главни храм Оружаних снага РФ, чија је изградња завршена на 75. годишњицу побједе, 9. маја 2020. Храм је окружен музејским комплексом дугим 1.418 корака, онолико колико је дана и ноћи трајао сам рат. Комплекс се састоји из 35 галерија и 32 сале са 8.000 експоната. Кроз експонате и аудио-визуелне ефекте дословно је приказан сваки дан рата а у електронској бази, сваки посјетилац може да пронађе податке (најчешће и фотографије) о више од 34 милиона учесника рата. Главни храм, посвећен Васкрсењу Христовом, осмишљен је и осликан тако да обједињује старе руске ратничке традиције са подвизима и побједама Црвене армије. На тај начин се шири и осавремењује "меморијална топографија" која трајно учвршћује свијест о незапамћеном страдању и подвигу "совјетског народа" и ствара основу за обликовање патриотске свијести нових покољења. 

• "ОТАЏБИНА-МАЈКА ЗОВЕ"

Нико не може остати равнодушан приликом посјете поменутом "Патриоту", али ни Пискарјовском меморијалном гробљу у Санкт Петербургу на коме је сахрањено 420 хиљада цивилних жртава Лењинграда под опсадом и 70 хиљада војника или Мамајевом кургану у Волгограду, спомен-комплексу у оквиру кога се налази чувени споменик "Отаџбина-мајка зове", пројектован од стране совјетског архитекте из источне Украјине, Евгенија Викторовича Вучетића, по оцу Србина из Црне Горе. Покушај да се пронађе равнотежа у историјском памћењу царског и совјетског периода у данашњој Русији види се и на примјеру преименовања волгоградског аеродрома који се од априла 2025. назива "Стаљинград" како би се очувало сјећање на назив града-хероја на чијем се тлу одиграла преломна битка Другог свјетског рата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.