Село Радуч под Велебитом врви само за Илиндан (ВИДЕО)

Подно горостасног Велебита, скрасио се Радуч. Прелијепо село, некада пуно живота, данас мирно, тихо. Тишина ни овдје никада није била гласнија.

Мјештани Радуча памте нека друга времена, када су школе врвјеле од дјечје граје, када се остајало до касно у ноћ на личким прелима, када су пашњаци обиловали благом, али се и тада овдје тешко живјело, вели нам на почетку приче Јанко Чубрило, који ће како каже, док је жив долазити у родно село. 

- Овдје сам рођен, овдје ишао у школу. Некада се овдје тешко, баш тешко живјело, тако да сам и ја отишао као млад у Њемачку да бих зарадио новца за живот. Није ми посао био претјерано тежак, једино ми је тешко пала раздвојеност од жене и дјеце. Није тада било ових телефона као данас, тада на писмо чекаш по мјесец дана. Сада сам у пензији, имам кућу у Грачацу, дјеца су ми у Новом Саду, раде, живе, тамо су се снашли. Ја редовно долазим у свој Радуч, и долазићу док сам жив, каже Јанко

Сваке године на Светог Илију, окупе се Радучани у свом селу, на храмовној слави. Тако је било и ове године, вели прота Драган Михајловић, парох Госпићко-смиљански.

- Налазимо се испред храма Светог пророка Илије из 1725 године. Више пута је током своје дуге и бурне историје рушен и обнављан. Овдје је рођен и крштен Милутин Тесла, отац нашег највећег научника свих времена Николе Тесле, а ту су у близини и остаци породичне куће породице Тесла. Радучана је данас мало, тек неких пет кућа у којима се стално живи, али се Радучани, окупе сваке године, на храмовну славу и достојанствено ју прославе и обиљеже, вели прота Драган Михајловић

За културно-умјетнички дио програма, ове године била је задужена „Просвјета“ са Удбине. Овог љета кажу имали су пуне руке посла, а тек слиједи манифестација коју сами организују.

- Имамо 55 чланова, доста радимо. Ближи нам се  Преображење у Мутилићу, што је манифестација коју полако припремамо, каже Татјана Чанковић, која води удбинску „Просвјету“.

Кум славе ове године био је Јанко Чубрило. Отац мује  родом из Радуча. Мајка из Почитеља. Као мали, каже, волио је доћи у родно село свога оца. И његов живот је још једна у низу - прича личка. 

- Моја прича је та, да ми је отац из Радуча. Својевремено га је живот одвео у Госпић, гдје сам на крају и ја рођен. Ја сам данас у Београду, али сам као мали волио доћи у Радуч, и у Почитељ. Пуно сам времена пороводио у Лици. Данас долазим само љети, брат је обновио породичну кућу овдје у Радучу. Кад год дођем срце ми је пуно, вели Јанко Чубрило, нагласивши да и дјеца му, воле доћи у Лику своју.

Свог дјетињства у родном Радучу, са сјетом се присјећа и Мира Ајдуковић. Дође у своје родно село, каже, кад год може. Сваки долазак у родни Радуч изазива у њој посебне емоције.

- Овдје сам рођена, овдје сам живјела као дијете. Прве године, сам ишла у стару, а онда у нову школу. Овдје сам завршила основну школу. У Госпићу сам завршила математичкју гимназију „Никола Тесла“ и одатле одлазим за Београд гдје и данас живим. Али све више и више, срце ме вуче у моју Лику. Најсрећнија сам и пуно ми је срце када дођем у свој родни Радуч. Ја се надам да ћу ипак уз подршку свог бившег супруга обновити своју породичну кућу на брду Ајдуковића, овдје у Радучу, збори Мира

Свака прича личка посебна је на свој начин. Тако и прича Верице Сунајко, рођене Чубрило из Радуча. Рођена је вели и одрасла ту надомак православног храма Светог пророка Илије. У задњих пар година све чешће долази у родно село.

- Ја сам рођена овдје у непосредној близини цркве Светог Илије. Из куће сам као мала гледала у цркву. Моји родитељи су држали овдје гостиону, тако да смо ми сваке године, када се славио свети Илија,  нудили људима пиће и храну. Сваки пут када дођем, емоције су јако присутне, срце ми јако лупа. Овдје сам завршила основну школу, средњу у Госпићу, послије сам се одмха удала и отишла у Истру. Како је рат кренуо, отишли смо за Београд. Муж ми је на жалост преминуо, тако да сада долазим овдје са братом и сестрама. И дођемо често, збори Верица.

У Радучу, ту испред храма Светог пророка Илије срећемо Јанка Врачара, музејског савјетника у Музеју Републике Српске. Одавде су му коријени. У родни Крушковац долази најмање два  пута годишње. Лика је поред Бањалуке његов други дом.

- Крајишки и лички ментлитет су доста слични. Ипак треба се имати на уму да је ријеч о истом народу, којег су кроз историју дијелиле државне границе. Што се мене тиче, Лика је одувијек била и биће дубоко у мом срцу, мојој души и она представља моју другу кућу, каже на крају Врачар.

Личани су чудна воћка. Зубе ломи али ју не поломи. Гдје год да су оду, на крају се увијек враћају родном прагу, Путоказима вођени, тако и у Радучу, јер како кажу, нема Илиндана без одласдка у родно село.  Тамо гдје су коријени!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.