Фото: In memoriam Драган Мијовић
"Шефе, може текст за наредни 'Плус'?" "Нисам сигуран, већ је попуњен, али за онај наредни ће моћи." "Ок, вежем коња гдје ми ага каже."
Овако је најчешће изгледала кратка преписка аутора ових редова са Драганом Мијовићем Брком након чега би на и-мејл стизали текстови и фотографије о темама из српске националне историје који су редом, без озбиљнијих интервенција, објављивани у нашем викенд додатку "Глас плус". Трајало је то негдје од средине 2019. године па све до почетка новембра.
На Митровдан је стигла порука: "Спремам једну причу у другој половини мјесеца." И опет је то требало да буде есеј о неком заборављеном великану наше историје или догађају из исте... Седам дана касније стигла је тужна вијест са истока: Преминуо је Драган Мијовић, чувар историје сарајевских Срба.
Јављао је успут у тим препискама да "гања докторе", да има проблема са срцем, вади налазе и остало, али ниједну најављену причу није заборавио, нити ју је "смлатио". Све о чему је писао било је документовано најситнијим детаљима из историјских архива. Брко је у писању имао оно најважније – мисију. Мисију чија је суштина била да заједно са нама из "Гласа" не допусти да у заборав падну и познати и мање познати људи који су оставили дубок траг у протекла два вијека на нашим просторима.
Тако се у посљедњем тексту који смо објавили бавио браћом Крсмановић, једном од економски најмоћнијих и културно најутицајнијих српских грађанских породица 19. и прве половине 20. вијека, који велико име и поштовање у народу стекоше најприје као несебични добротвори и задужбинари, а данас су познати највише по томе што је у њиховој кући на Теразијама, у Београду, 1. децембра проглашена прва Југославија.
"Накнадна памет код многих Срба ће рећи да се "богдо" то није десило, макар и ова слава заобишла Крсмановиће, јер је прескупо плаћен тај државни експеримент", записао је Мијовић.
Писао је Брко о Стојану Новаковићу, по многима највећем српском интелектуалцу у другој половини 19. вијека, о односима Србије и Црне Горе кроз деценије, Николи Пашићу, књазу Николи, Душку Попову, Богдану Жерајићу, Матеји Ненадовићу и другима.... Посебно му је било важно да расвијетли улогу Срба у стварању модерног Сарајева и открије детаље из историје сарајевске котлине које би данас многи да потисну, забораве или омаловаже.
У тексту "Пут Сарајлије Ристе Шошића од источног до Солунског фронта" кроз причу једног човјека разобличио је све наметнуте неистине о наводном стављању Срба из БиХ на страну непријатеља током Првог свјетског рата. У тексту "Шта то бјеше 6. новембра 1918." подсјетио је на улазак српске војске у Сарајево и коначно ослобађање тог града од вјековне туђинске чизме осврћући се на оне који би и данас да тај датум игноришу.
Мијовић је био старјешина у Одбрамбено-отаџбинском рату, а почесто је у текстовима повлачио паралеле између догађаја из деведесетих са ранијим тежњама српског народа за слободу на овом подручју. Бркини текстови изазвали су низ реакција наших читалаца који су нам се јављали желећи да ступе у контакт са њим како би им уступио грађу за даља истраживања.
Одласком Драгана Мијовића остаје велика празнина, али његови текстови неће нестати, већ ће бити трајно свједочанство у нашим архивама у истом реду са највећим ауторима који су у протеклих осам и по деценија писали за "Глас".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.