Билећанин открио шта се кобног дана дешавало на Елбрусу: Није се знало гдје је небо, гдје је земља

Глас Српске 29.07.2026 06:53

Фото: Радио Билећа/Уступљена фотографија | Екипа планинара из Херцеговине

БИЛЕЋА - Елбрус је тог дана показао своје најопасније лице. До око 4.700 метара услови су били добри, а онда је одједном почео страховит вјетар. Није падао снијег, већ је вјетар носио ситне честице преко планине и стварао мећаву. Осјећај је био као да вас неко непрестано засипа ледом. Температура је била око минус 15 степени, али је због вјетра субјективни осјећај био и до минус 35.

Испричао је ово за Радио Билећа члан Планинарског друштва „Коритник“ из Билеће Владета Драгојевић који је на успон на Елбрус ишао истог дана када и планинари из Зенице који су том приликом страдали.

Билећанин додаје да је на висини од око 5.100 метара процијенио да је најбоље да прекине успон због хладноће и тешких услова и ратраком се врати у планинарски дом. Остатак његове екипе наставио је ка врху удруживши се са групом руских војника. Херцеговачку експедицију, осим билећанина Владете Драгојевића из ПД „Коритник“, чинили су и планинари из Планинарског Друштва „Волујак“ из Гацка и ПД „Вучји зуб“ из Требиња.

- Дошли су до висине 5400, када их је ухватило још веће погоршање времена. Тешка и густа магла је пала, ништа нису видјели, једва су се вратили. Једва су видјели пут назад, и сви су се вратили заједно и руске екипе и наша екипа из Херцеговине. Узели су ратрак назад и спустили се у дом негдје око шест часова ујутро. Био сам јако сретан кад сам их видио, јер сам мислио да их више никад нећу видјети, јер у тренутку када сам се ја спустио у дом, већ је била магла да се ништа из тог дома није видјело, чак ни WC који је на седам-осам метара удаљености. Ништа се баш није видјело, све је било бијело, није се знало гдје је небо, гдје је земља - присјећа се Владета.

Наредног јутра херцеговачки планинари спустили су се у подножје планине и кренули назад према Грузији. Вијест која их је дочекала била је ужасна. Успон на Елбрус био је кобан за пет њихових колега из Зенице који нису одустали од дуго очекиваног успона на један од највећих врхова.

- Пробудиле су нас вијести да је на Елбрусу страдало пет држављана БиХ. Одмах смо посумњали да је ријеч о екипи из Зенице, јер су јавили да је група бројала седам људи. Било нам је невјероватно тешко када смо схватили да су то људи са којима смо само неколико часова раније разговарали и са којима смо се често дружили на експедицијама - каже Драгојевић.

Прије трагедије срели планинаре из Зенице

Прије трагедије, каже он, херцеговачки планинари сусрели су се са члановима Планинарског друштва „Ведро“ из Зенице, који су касније страдали у изузетно тешким временским условима.

- С њима смо се зезали класично -откуд ви. И они су дошли аутом исто као и ми. Они су из Зенице, ми смо из Херцеговине. Наш комби има регистрацију 333, њихово исто има регистрацију 333, па смо се зезали на тај фазон. Договорили смо се да ћемо се дружити прије успона у дому и послије успона на Елбрусу у дому. Једина разлика била је кад ће ко кренути. Ја сам, то јест моја екипа, одлучила је да идемо око девет, десет навече ради погоршања временских прилика, док су они одлучили да иду у један час. Тако су барем нама рекли, што није сада провјерено да ли су они заиста отишли у један час. Нисмо се још чули са двојицом преживјелих - прича Драгојевић.

Вијест о погибији планинара, како истиче, дубоко потресла цијелу њихову експедицију.

- Само неколико часова раније стајали смо заједно, разговарали, шалили се и договарали да се видимо након успона. Зато нас је ова трагедија посебно погодила. Планина увијек подсјети колико је моћна и непредвидива и колико је важно на вријеме донијети одлуку да се одустане, јер врх ће увијек чекати, а људски живот нема цијену - поручио је Драгојевић.

Успон на Казбек

Експедиција шесточлане екипе планинара из Херцеговине почела је успоном на Казбек (5.054 метра), који је служио као аклиматизација за освајање Елбруса.

Због нестабилног времена неколико дана чекали су погодне услове, а када се вријеме коначно разведрило, одлучили су да крену у успон.

- Казбек смо испели и вратили се за укупно 42 часа, без значајније аклиматизације. То је оставило посљедице на организам. Имали смо мучнину, слабост и друге симптоме висинске болести. Међутим, успјели смо да се попнемо на врх Казбека и то смо сами били на врху - прича Владета.