Тешка судбина српског народа у средишту Ливањског кантона: Нема живља, нема ни језика

Српски народ је оставио неизбрисив траг на бројним адресама гдје га данас ипак, готово да и нема. А с њим ни српског језика нити ћирилице. Таква га је судбина задесила у Ливну, средишту данашњег Кантона десет у којем су некада, не тако давно, оба писма ишла раме уз раме.

Ливно је градско насеље и сједиште истоименог града у југозападном дијелу ФБиХ, у такозваном Ливањском кантону у којем су и највеће повратничке, већински српске општине – Дрвар, Гламоч и Босанско Грахово.

Према попису становника из 2013. године на територији града било је око 37.000 становника, од чега тек нешто више од 140 оних који су се изјаснили као Срби. Данас би се могли и на прсте избројати.

Историјат

Ливно се први пут спомиње 892. године у Повељи кнеза Мутимира, што га чини једним од најстаријих градова у БиХ. Историјски записи из 19. вијека свједоче о бројности православног становништва. Фра Иван Фрањо Јукић је 1845. године забиљежио да је у Ливањском пољу живјело приближно 10.000 православних становника.

Срби су се, према тим наводима, бавили трговином, занатством, сточарством и другим привредним дјелатностима, а посебно су се истицале трговачке породице које су учествовале у привредном животу, тада важног трговачког средишта на простору Босне.

Један од најзначајнијих трагова српског народа у историји Ливна јесте његов допринос развоју школства.

Према истраживањима и историјским подацима, које је представио Бранко Докић, при Српској православној цркви у Ливну 1820. године почела је са радом Српска православна школа, која се наводи као једна од најранијих организованих основних школа у БиХ.

Та чињеница говори о значају који су ливањски Срби придавали образовању, писмености и васпитању. Школа није била само мјесто стицања знања већ и простор очувања језика, ћирилице, културе и духовности.

Главна православна црква у Ливну је црква Успења пресвете Богородице. У изворима пише да је саграђена 1859. као најстарија православна богомоља у Ливањском пољу.

Данас припада Епархији бихаћко-петровачкој СПЦ и има статус националног споменика БиХ. Ова светиња спада у ред значајнијих православних храмова у БиХ, а позната је и по богатој збирци старих икона, из периода од 15. до 19. вијека, које су обрађиване и чуване, те другим црквеним драгоцјеностима.

И управо је Српска православна парохија ливањска играла важну улогу у организовању наставе и очувању српског језика, ћирилице и књижевности.

Гдје је језик?

Српски језик, генерално, има велики значај за очување националног, културног, духовног идентитета српског народа у Ливну из чега произилази  да је његово изучавање важан дио образовања како би, у првом реду дјеца и млади, упознали матерњи језик, књижевност, историју и културно насљеђе.

Међутим, за разлику од сусједних Босанског Грахова, Гламоча и Дрвара, у Ливну се у редовним основним и средњим школама настава одвија по плану и програму на хрватском језику, док српски језик није уврштен у редовни школски систем за малобројне ученике српске националности.

За дјецу српске националности повремено су организовани облици допунске наставе и радионица. Једна од таквих била је Школа српског језика и књижевности "Јован Сундечић" у тамошњем парохијском дому 2017. коју је организовала Српска православна парохија ливањска.

Названа је по Јовану Сундечићу, српском пјеснику, свештенику и дипломати из Ливна, који је био и дворски секретар код краља Николе Петровића, али и њена врата су се затворила.

- Не постоји више. У основним школама је двоје српске дјеце, а у средњој које више, а довољно све говори да је просјек година на подручју парохије 74,9 – речено је за "Глас" на тој адреси.

Да школице нема више прича и Ана Кришто, наставница која је својевремено радила на том пројекту, а данас предаје српски језик у Босанском Грахову.

- Они који су то похађали већ су одрасли људи. Једна дјевојчица путује са мном у Грахово. Програм школице је садржан у Светосавском кампу који прераста већ у лијепу традицију, а моји ученици највише воле српске народне пјесме, новеле, бајке. Змаја, Јакшића, Шантића – казала је Кришто за "Глас".

Боља времена

Да живот српског живља није лак, не крије ни предсједник Скупштине Удружења „Огњиште“ из Губина код Ливна Недељко Вуковљак.

- Ту смо, али као да нас нема. Све што смо радили, било је самоиницијативно. Био сам својевремено на разговору код начелника Ливна. Лијепо смо причали, записивао је, али нема послије ничега. Ни контакта, ни одговора – рекао је Вуковљак чије је школовање везано за овај крај.

- Основну и средњу школу сам завршио у Ливну. И у то вријеме било је оних који нису знали српски језик и ћирилицу, али не српских, него хрватских. Прије је било обавезно да се један писмени рад пише ћирилицом, други латиницом. То је било услов тада  у школи – присјетио се Вуковљак.

Ризница

У богатој црквеној ризници, према доступним изворима, има око 80 старих икона, те је по обиму и историјској вриједности трећа православна црква у БиХ. Будући да је посвећена Успењу пресвете Богородице највише икона носи Богородичин лик. Иконе су стваране у периоду од 15. до 19. вијека, а радили су их српски, македонски, грчки, критски и други иконописци.

Црква је запаљена 28. јуна 1992. године, али је у међувремену обновљена те вриједности сачуване.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.