Живот у Крајини с Далмацијом у срцу
Срби из Далмације који су склониште од рата пронашли у Бањалуци окупљени су у Завичајном клубу “Далмација”, у којем чувају успомене и сјећања на родни крај.
Многи су у граду на Врбасу остали, створили породице и нашли запослење. Дјеци причају о љепотама Каринског мора и уче их далматинским обичајима, да би коријене сачували од заборава. Завичајни клуб броји око 100 чланова, а његов предсједник Милан Јокић поријеклом је из Ислама Грчког, мјесташца у Равним Котарима, између Задра и Бенковца. У Бањалуку се доселио 1997.
- Прије четири године основали смо наш кутак. Циљ је да Бањалучанима прикажемо далматинску традицију, да и они науче да играју бришкулу и трешету - рекао је Јокић.
На имањима у Далмацији чланови клуба производе вино, маслиново уље, лозовачу, пршуту и смокве, а купце имају у Крајини.
- У нашем клубу можете купити рибу из Каринског мора, ловоров лист и рузмарин. Правимо траварицу са медитеранским травама, пелином, мајчином душицом и имелом - објашњава Јокић.
У Бањалуци је пронашао љубав и пријатеље, али увијек ће му недостајати Велебит и мирис мора. Како каже, Бањалучане је највише одушевила недавно одржана “Пужијада”, коју су организовали у клубу.
- Пужеви су у Далмацији уобичајен оброк. Припремили смо их на наш начин и послужили уз маслиново уље и со. Неки посјетиоци нису хтјели ни да их пробају, док су други уживали у специјалитету - рекао је Јокић.
Додаје да избјегава локализме, али му се често омакне, па за виљушку каже “пињур”, а “катрига” умјесто столица. Бањалучанима објашњава да је у Далмацији “баланцан” патлиџан, а “памидоре” парадајз.
Петар Баљак је у Задру живио до 1991, а сада у Бањалуци ради као угоститељ. За “Глас Српске” каже да је овдје нашао људе сличне Далматинцима. У шали прича да се асимиловао, али да га одаје далматински нагласак.
- Највише ми недостају бабине и дједове дивенице и пећенице, које сам јео као дјечак у Бргуду код Задра. Често посјећујем завичај и сваки пут по повратку понесем два, три пакета чувеног каринског камена, којим облажем викендицу у Крајини. Тако се борим против носталгије - рекао је Баљак.
Драган Миздрак из Стрмице код Книна, са тромеђе Далмације, Лике и Босне, каже да је дио Миздрака овдје дошао 1995. након “Олује”.
- Основна разлика између Книна и Бањалуке је у клими и карактеру људи. Остало је слично, јер је то све српска земља - додаје Миздрак.
Синиша Бјелобрк, такође из Книна, каже да су Крајишници и Далматинци сличног менталитета и да се овдје осјећа као код куће.
- Ипак заувијек ће ми недостајати извор Цетине и бура са Динаре - носталгично је рекао Бјелобрк.
“Који је пост?”
Милан Јокић каже да је морска риба Далматинцима саставни дио свакодневне трпезе, што је континенталцима помало чудно.
- Кад купим рибу, продавачице ме питају који је пост, а нама је то уобичајен оброк - кроз смијех је испричао Јокић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
