Ванземаљци су ближе него што претпостављамо

Нове студије показују да највећи објекат у астероидном појасу између Марса и Јупитера, патуљаста планета Церес, можда није био само космичка занимљивост, већ свијет с потенцијалом да подржи ванземаљски живот.

 Иако данас Церес представља ледену и слану пустош, истраживачи су открили да је прије неколико милијарди година могао да буде дом за микроорганизме.

Истраживање објављено у Science Advances потврђује постојање хемијског извора енергије на Цересу, који би могао да „нахрани“ живот. Подаци прикупљени током мисије НАСА свемирског брода Dawn, који је боравио у орбити Цереса између 2015. и 2018. године, открили су свијетле рефлективне мрље на површини – остатке соли настале из древних, подземних сланих вода.

Испод леденог покривача налази се сада замрзнути подземни океан, у којем су откривене и органске молекуле – угљенични градивни блокови живота, пише Њујорк пост, преноси Политика. 

Церес је највеће тијело у унутрашњем дијелу Сунчевог система и заузима око трећину укупне масе свих астероида.

Откривен је 1801. године и дуго је сматран планетом, затим астероидом, а данас има статус патуљасте планете.

Његова просјечна удаљеност од Сунца је око 414 милиона километара (2,77 астрономске јединице). Обилази Сунце једном у 4,6 година, док му је сопствени дан веома кратак – траје око 9 сати.

Гозба за микробе

Тим на челу са Семом Курвилом са Државног универзитета у Аризони, симулирао је унутрашњу структуру Цереса током милијарди година и закључио да је унутрашња радиоактивна топлота могла да подстакне хидротермалне процесе. На Земљи, слична окружења – попут дубокоморских хидротермалних отвора – представљају праве „ресторане“ с хемијском енергијом за микроорганизме.

„Када се врела вода из унутрашњости планете помијеша с океаном, то често представља праву гозбу за микробе. Ако бисмо могли да утврдимо је ли Цересов подземни океан имао прилив хидротермалних течности у прошлости, импликације би могле да буду огромне“, објашњава Курвил.

За разлику од Јупитеровог сателита Европе или Сатурновог Енцеладуса, Церес више није геолошки активан. Његова унутрашња топлота је нестала, а преостала течност је концентрисана у сланој води испод леда. Површинске температуре достижу –62,8 степени Целзијуса, што чини проналазак живих организама данас мало вјероватним.

Патуљаста планета Церес емитује и млазеве водене паре са своје ледене површине. У јануару 2014. године, опсерваторија Хершел је открила млазеве паре који избијају из региона средњих географских ширина ове планете, док се дио њене ледене коре благо загријава док се приближава Сунцу. Ови изливи воде – еквивалентни око 10²⁶ молекула у секунди – указују на активност сличну криовулкану или сублимацију изложеног леда, нешто необично за тијело астероидног појаса.

Церес није једини свијет овог типа. Патуљасте планете, ледени мјесеци и астероиди могли су у прошлости да пружају сличне услове за живот. По мишљењу Курвила и његовог тима, овакви „скромни свјетови“ могли су бити најраспрострањенији тип настањивог окружења у раној историји Сунчевог система.

Другим ријечима, микроскопски ванземаљски живот можда је био ближи него што смо икада мислили – не свјетлосним годинама далеко, већ у домету наших будућих истраживања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.