Прича о првој мумији пронађеној на тлу Србије

У љето 1982. године, док су археолози на локалитету Пећине у Виминацијуму копали слојеве земље, нису могли ни да наслуте да ће наићи на откриће које ће заувијек промијенити слику о античкој прошлости Србије – прву мумију пронађену на нашем тлу.

Током заштитних ископавања 1982. године на локалитету Пећине у оквиру некрополе Виминацијума, археолози су открили шест саркофага, од којих су два, означена као саркофаг 5 и 6, остала сачувана од пљачке захваљујући дубини укопа и пажљивом документовању, пише Све о археологији. 

Саркофази, исклесани од пешчара и кречњака, у највећој мјери су били уништени због немилосрдних пљачкашких активности. Међутим, два саркофага, укопана на врло малом међусобном растојању и на неуобичајено великој дубини, остала су ван домашаја пљачкаша. Како је навела Драгана Спасић-Ђурић у раду из 2003. године, „њихово отварање је представљало непоновљиво археолошко искуство, али је изазвало велику пажњу мјештана и радника на градилишту и довело до низа несвакидашњих пропратних догађаја“.

Покушај пљачке саркофага

Она описује и драматичан покушај пљачке који се догодио ноћ прије отварања саркофага. Након што је саркофаг извађен из земље, два радника су остављена да га чувају током ноћи. 

„Наиме, велико интересовање радника на градилишту, који су, видевши мермерни ковчег знатно пре отварања, јавно коментарисали да су унутра сигурно златне полуге, створило је врло негативну атмосферу и гласине које су се брзо преносиле кроз читав крај. На нашу жалост, слутње да се нешто може догодити, су се оствариле“, пише Спасић-Ђурић.

Те ноћи двојицу радника су посјетиле „двије силуете“ наоружане ловачком пушком. Након пуцњева, чувари су истрчали, а нападачи су побјегли у мрак, вјероватно схвативши да је саркофаг под надзором. Следећег јутра, саркофаг је отворен.

Саркофаг 5 био је израђен без декоративне обраде и припадао је „малоазијском типу“. Да би се сачувала унутрашњост, сандук и поклопац били су затворени помоћу металних кланфи, а спојеви испуњени оловом. Приликом отварања, пронађени су остаци мумифициране покојнице, положене на слој чистог креча дебљине 3–5 цм.

Међутим, у додиру са ваздухом, органски остаци су брзо пропадали. „Нису спроведене анализе скелетала нити текстила, тако да су изгубљени драгоцени подаци“, истиче ауторка.

Лобања покојнице била је увијена у више слојева тканине, а по тијелу су се налазили остаци три различите текстилне структуре. На основу тога се претпоставља да је носила хаљину или била покривена покровом протканим златним нитима. У предјелу главе и рамена примјећени су остаци финије тканине, вјероватно вела, док је жути прах пронађен испод тканина могао потицати од букета цвијећа или мрежице којом је била учвршћена фризура.

Код ногу су откривени остаци коже од погребних ципела. Пронађене су и двије ћилибарске и четири коштане игле, вјероватно коришћене за причвршћивање одјеће, као и пар скупоцених златних минђуша са рубинима.

Вјештачка мумификација

Посебну пажњу привукла је чињеница да се ради о намјерној вјештачкој мумификацији. Према ауторки, „због јединствености овог случаја, анализа и реконструкција су извршене уз помоћ компаративног материјала из великих војних и градских центара панонског лимеса (Carnuntum, Brigetio, Intercisa, Aquincum), гдје је поуздано регистровано преко десет случајева ове праксе“.

Техника мумификације подсјећа на описе медицинског третмана које је забиљежио Херодот. Након уклањања унутрашњих органа, тијела су конзервисана потапањем у соли са јаким исушујућим и антисептичким дејством. Затим су тијела обавијана тканинама натопљеним растворима биљне смоле.

Спасић-Ђурић додаје: „Квалитет мумификације је, како је навео Херодот, зависио од цене. Поступак вађења унутрашњих органа подразумева висок степен медицинских знања и изузетно познавање анатомије, јер је требало извадити мека ткива, а да при том не дође до деформације лица и тела.“ 
Тијело је након третмана положено у саркофаг, често на сламену простирку и преко слоја креча, а око њега су стављани аромати попут шафрана, да би се ублажио мирис конзерванаса.

Поријекло мумифициране покојнице

На основу погребног ритуала, квалитета тканине и типа накита, као и оријенталних карактеристика мумификације, претпоставља се да је покојна жена била поријеклом из Сирије или Египта. Њено присуство у Виминацијуму у дуго половини 3. или почетком 4. века вјероватно је повезано са миграцијама током периода династије Сјевера.

Ауторка рада износи хипотезу да је покојница била супруга мушкарцу сахрањеном у сусједном саркофагу бр. 6, потенцијално хришћанину, што би одражавало шире друштвене процесе повезане са доласком источњачких култура у провинцијални римски свијет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.