Панели у орбити струјом из свемира могу напајати Европу

Ако се ријеше изазови финансирања и рада у свемиру, пројекат соларних панела у орбити могао би заживјети средином овог вијека.

Соларни панели у свемиру могли би да смање потребе Европе за обновљивом енергијом на Земљи за 80 одсто до 2050. године, показало је најновије истраживање.

Користећи детаљан рачунарски модел будуће енергетске мреже континента, истраживачи су открили да би систем свемирских соларних панела, који је дизајнирала америчка свемирска агенција НАСА, могао да смањи трошкове цијелог европског електроенергетског система за чак 15 одсто. Такође би могао да смањи потрошњу батерија за више од двије трећине.

Студија, коју су водили истраживачи са Кингс колеџа у Лондону, прва је која процјењује могући утицај свемирске соларне енергије на Европу.

Свемирски соларни панели који су дали позитивне резултате користе дизајн хелиостата. Тај систем користи рефлекторе налик огледалима за прикупљање Сунчеве свјетлости у орбити, а затим се она преноси до земаљских станица и претвара у електричну енергију прије него што буде испоручена у енергетску мрежу.

Рачунарски модел европске енергетске мреже обухвата 33 државе и симулира потражњу за електричном енергијом, производњу и складиштење како би се идентификовала најјефтинија опција за задовољавање потреба.

Свемирски изазови

Када су истраживачи интегрисали концепт ових панела у модел заснован на НАСА-иним предвиђањима о њиховом потенцијалном капацитету, резултати су показали да би они могли да замене чак 80 посто европске обновљиве енергије на копну, преноси тпортал.

Та енергија је нередовна и зависи од временских услова, што компликује поуздану испоруку, а долази и са различитим трошковима. Свемирски соларни панели могли би зато да буду алтернативни централизовани извор енергије који ради изнад атмосфере са континуираном снагом у гигаватном опсегу.

Моделирање није узело у обзир могуће последице специфичних свемирских изазова, попут орбиталне гужве, прекида преноса или променљивости зрачења, што би могло утицати на поузданост и радне перформансе панела.

Потенцијална исплативост не би могла да се постигне прије 2050. године јер би њихова изградња, лансирање и одржавање били прескупи, осим ако технолошки напредак не смањи трошкове.

Јапан већ развија такве панеле и укључује их у своју стратегију смањења емисије штетних гасова. Европа би могла да прати тај примјер јер већ има дугу традицију мултинационалне сарадње са циљем прекограничне размене електричне енергије и сателитских подухвата под окриљем Европске свемирске агенције.

Тако би могло да настане рјешење на нивоу континента које би обезбиједило стабилну испоруку обновљивих извора енергије на нивоу базног оптерећења, смањујући зависност Европе од енергије произведене гасом, пише Гардијан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.