Озонска рупа изнад Антарктика мања него икада

ЊУЈОРК - Озонска рупа изнад Антарктика 2025. године била је једна од најмањих у посљедњих неколико деценија, према годишњем извјештају НАСА-е и НОАА-е.

Њена просјечна површина, забиљежена између 7. септембра и 13. октобра, достигла је 18,71 милиона квадратних километара, што је пета најмања површина од 1992. године, када су ступила на снагу прва глобална ограничења за супстанце које оштећују озонски омотач.

Иако се и даље карактерише као „континенталних размера“, овогодишња рупа се формирала касније и распада се скоро три седмице раније у поређењу са трендом из посљедње деценије.

Максимална дневна површина забиљежена је 9. септембра и износила је 22,86 милиона квадратних километара, што је око 30 одсто мање од историјског минимума из 2006. године.

Научници истичу да је постепено смањење супстанци које оштећују озонски омотач – углавном хлорофлуороугљоводоника и других једињења богатих хлором и бромом, директан резултат Монтреалског протокола из 1987. године, који се сматра једном од најуспјешнијих глобалних еколошких политика.

„Као што се очекивало, видимо тренд смањења величине озонске рупе у поређењу са почетком 2000-их“, објашњава Пол Њуман, вођа истраживачког тима у НАСА-ином Годард центру за свемирска истраживања.

„Формирају се касније током сезоне и распадају раније. Међутим, још увијек имамо дуг пут до повратка на нивое из осамдесетих.“

Научник НОАА-е Стивен Монтзка напомиње да су концентрације ових штетних једињења смањене за око трећину од максимума забиљеженог 2000. године, али ови загађивачи остају у атмосфери деценијама и настављају да се ослобађају из старих производа попут изолација и повучене опреме.

Потпуни опоравак озонског омотача изнад Антарктика не очекује се прије краја 2060-их година.

Шта је озонска рупа и зашто је важна? Озонски омотач, који се простире на висини од 11 до 50 километара изнад површине Земље, функционише као „природна заштита од Сунца“, филтрирајући велики дио штетног ултраљубичастог зрачења.

Када се његови нивои смање, изложеност УВ зрачењу се повећава, са озбиљним посљедицама по јавно здравље и екосистеме, као што су већа учесталост рака коже и катаракте, али и штета на усјевима. Процес разградње озона повезан је са присуством молекула који садрже хлор и бром у горњој атмосфери, који потичу од старих ЦФЦ-а који су се користили у фрижидерима, клима-уређајима, изолационим пенама и спрејевима.

Када доспеју у стратосферу, сунчево зрачење разлаже ова једињења, ослобађајући атоме који уништавају молекуле озона. Према Њуману, „овогодишња рупа би била преко милион квадратних миља већа да су у стратосфери још увијек били исти нивои хлора као прије 25 година“.

За анализу еволуције озонске рупе користи се обимна мрежа сателита и земаљских инструмената, као што су НАСА-ини сателити Аура, НОАА-20, НОАА-21 и платформа Суоми-НПП.

Изнад Антарктика, значајне податке пружају и метеоролошки балони лансирани са станице South Pole Atmospheric Baseline Observatory. Подаци са балона забиљежили су минималну вриједност од 147 Добсонових јединица 6. октобра 2025. године, док је најнижа вриједност икада измјерена на Јужном полу била 92 јединице 2006. године.

Једна Добсонова јединица одговара количини озона која би, ако би била компримована при нормалном притиску и температури, формирала слој дебљине једног стотог дијела милиметра.

Поред гасова који уништавају озон, климатски фактори као што су температура и интензитет поларног вртлога такође утичу на величину рупе. Ове године, необично слаб поларни вртлог и температуре више од просјека вјероватно су допринијели мањој величини која је примјећена.

Упркос опрезности коју стручњаци и даље изражавају, подаци из 2025. године представљају јасну позитивну поруку и потврђују ефикасност међународних политика заштите озона.

Потпуни опоравак ће још трајати неколико деценија, али тренд је јасан: планета полако али сигурно повраћа свој природни штит против ултраљубичастог зрачења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.