
ПАРИЗ - У пећини јужно од Париза археолози су открили оно што би могла бити најстарија тродимензионална мапа на свијету, настала прије око 20.000 година.
Овај изрезбарени приказ у стијени баца ново свјетло на просторну перцепцију раних људских заједница. Мапа се налази у пјешчаној пећини Сегоњол 3, познатој више од четири деценије по умјетничким гравурама два коња са обје стране женских гениталних регија. Ново откриће сугерише да је простор пећине био много више од умјетничког платна – кориштен је и за сложену визуелизацију окружења, пише портал Све о археологији.
Унутар пећине, у стијени су пронађени урезани канали и модификације које усмјеравају ток кишнице, правећи мрежу налик природним водотоковима. Истраживачи вјерују да ти урезани облици представљају функционалан приказ ријечног система, својеобразну минијатурну 3D верзију околног пејзажа.
„Оно што смо описали није мапа у савременом смислу, са растојањима и правцима, већ тродимензионална минијатура која приказује функционисање пејзажа – од отицања са висоравни, преко спајања долина, до формирања језера и мочвара“, изјавио је др Ентони Милнс са Универзитета у Аделаиди.
Према ријечима истраживача, за палеолитске заједнице правац тока воде и препознавање природних карактеристика били су кључни за свакодневни опстанак. Њихово разумијевање пејзажа било је утемељено на искуству и посматрању природе, а не на мјерењу удаљености или одређивању праваца.
„Наша студија показује да су праисторијски људи обликовали токове воде у и око склоништа, стварајући својеобразни модел ширег пејзажа“, наводе аутори.
Захваљујући детаљној анализи стијена из региона Фонтенбло, истраживачи су идентификовали фине морфолошке карактеристике које нису могле настати природним путем, што додатно потврђује људску интервенцију. „Палеолитски људи су обликовали стијену како би усмјерили кишницу, а то археолози раније нису примијећивали“, истиче др Медар Тири из Рудника Париз – PSL.
До овог открића, најстаријом познатом 3D мапом сматрана је камена плоча из бронзаног доба стара око 3.000 година, која приказује локални ријечни систем и хумке. То је више у складу са модерним појмом мапе за навигацију.
Ово изузетно откриће, објављено у часопису Oxford Journal of Archaeology, не само да помјера границе нашег разумијевања палеолитске умјетности, већ и потврђује висок ниво маште, просторног размишљања и инжењерских способности наших далеких предака.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.