Фото: Илустрација
Многи власници паса вјерују да је ватромет највећи извор стреса за њихове љубимце, али стручњаци упозоравају да постоји пуно чешћи и већи узрок тјескобе који се може јавити сваки дан, чак и у дому у којем живе.
Иако гласни звукови попут ватромета или грмљавине могу уплашити псе, прави проблем је нешто друго - изненадна и непредвидива бука.
Било да је ријеч о звону на вратима, блендеру, усисавачу или аларму на мобилном телефону, такви нагли звукови псима могу представљати велики проблем.
Др Антје Јослин објашњава да, када се звук појави без упозорења и без јасног значења, "мозак га не препознаје као нешто безбједно".
Псима су за осјећај сигурности потребни рутина и предвидљивост, а изненадна бука управо је супротно од тога.
"Амигдала, дио мозга задужен за обраду страха и препознавање пријетњи, реагује прије него што рационални дијелови мозга уопште стигну процијенити ситуацију", појаснила је Јослинова.
Додаје да код паса који су већ тјескобни или генетски осјетљиви на буку то може довести до стања сталне приправности.
"Стално су на опрезу и чекају сљедећи звук", упозорава она.
Пси по природи траже обрасце у својој околини, а њихови инстинкти за преживљавање зависе о томе да на вријеме примијете промјене.
Иако су данашњи пси далеко од својих дивљих предака, ти су им рефлекси остали.
Дион Студински, тренер и савјетник за понашање паса из Денвера, истиче да се штенци не рађају са осјетљивошћу на буку, него је стичу кроз искуство.
"Пси непрестано посматрају околину и траже обрасце. Када се нешто уклапа у оно што им је познато, осјећају се сигурно. Али, када наиђу на нешто непознато, недосљедно или повезано са лошим искуством, то доживљавају као могућу пријетњу", рекао је Студински.
Додао је да пас, када чује изненадни звук, нема никакав контекст који би му помогао да га разумије.
"Не може га рационално обрадити, него реагује инстинктивно. Без поступног излагања и стварања позитивних асоцијација, нервни систем такав звук доживљава као пријетњу јер пас нема разлог вјеровати да је сигуран", појашњава Студински.
Зато је, како наглашава, важно пса одмалена постепено навикавати на различите звукове како би од почетка створио позитивне асоцијације.
"Тјескобни пси не реагују толико на сам звук колико на оно што су кроз искуство научили да изненадни звук значи. Пси се не рађају тјескобни, него с временом уче што је сигурно, а што није", закључио је Студински.
Уобичајени знакови стреса код паса су дрхтање, скривање, укоченост, облизивање, нервозно ходање и појачани опрез, а важни показатељи могу бити и спуштене уши те опрезно држање.
Власници понекад несвјесно могу погоршати тјескобу својих паса.
Иако се чини природним одмах тјешити пса који показује знакове стреса, таква реакција може му додатно потврдити да је ситуација доиста опасна.
Свакодневне навике попут кориштења бучних кућанских апарата, лупања вратима или викања такође могу погоршати проблем.
С друге стране, ни потпуно избјегавање буке није рјешење јер тиме пас може постати још осјетљивији.
"Недостатак постепеног излагања уобичајеним кућанским звуковима у штенећој доби, кажњавање реакција на буку и недосљедне рутине придоносе развоју осјетљивости на звукове", каже Јослинова.
Срећом, власници могу предузети неколико корака како би помогли својим љубимцима.
Савјетује се да власници не реагују панично када је пас под стресом и да у кући одржавају благу позадинску буку, на примјер тако да оставе укључен радио или телевизор.
Помаже и успостављање рутина, посебно око могућих окидача као што је долазак достављача. Кључно је и да пас има сигурно мјесто на које се може повући.
"Покушајте псу обезбиједити мирно и предвидиво окружење те увијек награђујте мирно понашање, умјесто да сву пажњу усмјерите на тренутке кад бурно реагује", савјетује Јослинова.
Када се појаве неизбјежни звукови, докторица савјетује да му обезбиједите сигурно уточиште и пустите позадинску буку како бисте их ублажили.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.