Откривена мистерија љепљиве масе из римских посуда

Тим хемичара и археолога је користио најсавременије аналитичке технике да испита пастолике остатке. Закључили су да су тегле, које су пронађене у граду Пестуму из шестог вијека прије нове ере, првобитно садржале саће са медом.

„Оно што ми је занимљиво јесте да су антички Грци вјеровали да је мед суперхрана“, рекла је водећа ауторка студије Лусијана да Коста Карваљо, хемичарка са Универзитета Оксфорд.

Мед и пчеле били су важни у античкој грчкој и римској медицини, ритуалима, козметици и исхрани. Зато су археолози, када су 1954. године пронашли осам бронзаних тегли у подземном светилишту, претпоставили да су оне садржале мед као симбол бесмртности. Ипак, упркос најмање четири покушаја током посљедњих седам деценија да се докаже присуство ове слатке, љепљиве супстанце, никада нису пронађени докази о шећерима.

Али Карваљо и њене колеге одлучили су да искористе најновија достигнућа у хемијској анализи и поново покрену питање поријекла ове љепљиве материје.

Употребом масене спектрометрије – технике која омогућава идентификацију различитих молекула и једињења – научници су први пут у остацима из древних тегли открили нетакнуте хексозне шећере.

Савремени мед се састоји од око 79 одсто хексозних шећера, при чему је фруктоза најзаступљенија, написали су истраживачи у студији.

Анализа протеина у узорку открила је присуство матичног млијеча, излучевине коју производе радилице. Истраживачи су такође идентификовали пептиде – кратке ланце амино-киселина – карактеристичне за једну врсту пчеле – европску медоносну пчелу (апис меллифера).

Сабирајући све резултате, истраживачи су закључили да студија пружа први директан молекуларни доказ о присуству меда, највјероватније у облику саћа.

„Количина шећера у древном остатку је веома мала у поређењу са савременим медом. Мислим да остатак има укус испраног саћа, али мало киселкастији“, рекла је Карваљо у имејлу за Лајв сајенс (Ливе Сциенце).

Истраживачи су такође идентификовали присуство јона бакра у мешавини с медом. Пошто су ови јони биоцидни, што значи да убијају микроорганизме, „њихово присуство је вероватно допринијело очувању шећера на површини остатака“, објаснила је Карвало, што би могло да објасни како је мед преживио хиљадама година.

Анализа ове масе може помоћи археолозима да боље разумију древне ритуале и светилишта. Тегле су пронађене у подземном светилишту, такозваном херону, у Пестуму. У светилишту се такође налазио велики дрвени сто са гвозденим шипкама умотаним у вуну, постављеним на врх.

Жртва је можда била понуђена Ис од Хелике, митској оснивачици древног грчког града Сибариса, који се налазио у области данашњег лука „италијанске чизме“. Када је Сибарис уништен у шестом вијеку прије нове ере, његови становници су побјегли и основали град под именом Посејдонија. Касније, у трећем вијеку прије нове ере, Римљани су га преузели и преименовали у Пестум.

Ново истраживање показује да „има смисла поново анализирати музејске колекције јер се аналитичке технике стално развијају“, закључила је Карваљо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.