Како су древни људи бринули о повријеђеним и инвалидима

Нова истраживања о древним ловацима-сакупљачима из Патагоније откривају да су, упркос суровим условима живота, помагали онима који су били повријеђени и немоћни.

На крајњем југу Америке, гдје ледени вјетрови непрестано дувају преко степа и глечера, археолози су пронашли остатке човјека чије је тијело носило трагове тешке повреде кука. Зглоб је био потпуно деформисан, али је кост временом зарасла. Ово је доказ да је преживио довољно дуго да се опорави. То преживљавање, тврде научници, није било питање среће, био је то чин бриге.

Студија коју је спровела др Викторија Романо са Универзитета у Буенос Ајресу анализирала је остатке 189 људи са 25 археолошких локалитета широм Патагоније, старости од 4.000 до 250 година. Циљ је био да се разумије како су номадске заједнице, чији је опстанак зависио од сталног кретања, реаговале на повреде чланова групе, преноси портал Све о археологији. 

Резултати су изненадили многе. Око 20% људи имало је неки облик повреде костију, од благих прелома до озбиљних деформитета који су захтјевали дуготрајну његу. Код тежих случајева, опоравак је могао трајати мјесецима, па и годинама.

Истраживачи су повреде сврстали у три категорије:

– Блага њега – повреде које су захтијевале минималну помоћ и нису значајно мијењале начин живота заједнице, попут прелома ребара или кључне кости.

– Умјерена њега – повреде које су могле захтијевати мјесеце опоравка, попут прелома руку или ногу, што је привремено мијењало расподјелу задатака у групи.

– Интензивна њега – тешке и трајне повреде које су захтијевале дугорочну бригу и подршку остатка заједнице, понекад и до краја живота.

Брига о другима у далекој прошлости

Случајеви бриге о болеснима и рањенима нису јединствени за Патагонију. Слични налази познати су из различитих дијелова свијета, од неандерталаца из Шанидара у Ираку, који су бринули о сљепом и тешко повријеђеном члану групе, до раних хомо сапијенса у јужноисточној Азији, гдје су откривени скелети са знацима дугог опоравка.

„Чак и у друштвима гдје је покретљивост била пресудна за преживљавање, брига за друге није нестала. Људи нису преживљавали упркос повредама, већ захваљујући помоћи других,“ каже др Лара Стивенс, биоантрополог са Универзитета у Торонту.

Ова открића мијењају наше разумијевање раних људских заједница. Умјесто хладне слике „примитивних“ ловаца коју води само инстинкт за преживљавање, скелети из Патагоније говоре о емпатији, сарадњи и људскости која је постојала и на самом рубу свијета.

Научни рад је објављен у часопису International Journal of Paleopathology.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.