Истраживање ДНК корњаче помоћи ће у бољби против старења људи

ЛОС АНЂЕЛЕС - Генетска анализа џиновске корњаче Џонатана, за коју се процјењује да има 194 године и да је најстарија копнена животиња на свијету, открила је могуће трагове дуговјечности који би једног дана могли да допринесу развоју терапија за успоравање старења код људи, наводи се у новој студији објављеној у часопису „Science Advances“.

Истраживачи су анализирали Џонатанов геном, односно цјелокупан скуп његове ДНК, као и епигеном, који обухвата механизме за укључивање и искључивање гена. Уочили су 287 генских варијанти повезаних са заштитом од ћелијских оштећења која се нагомилавају током живота.

„Одувијек се претпостављало да је њихов метаболизам много спорији у поређењу са нашим. То значи да су процеси који се одвијају унутар ћелија спорији, па има мање хемијских реакција, а самим тим и мање оштећења ћелија и ДНК“, рекао је коаутор студије Џастин Герлах, сарадник на Одсјеку за биологију Универзитета у Кембриџу у Великој Британији.

Према његовим ријечима, анализа је показала да Џонатан посједује гене повезане са ефикаснијом поправком ДНК и смањењем упалних процеса, што су два важна механизма у проучавању старења.

Научници су, такође, утврдили да ова корњача и у дубокој старости успијева да одржава одговарајућу активност гена, док се код многих других животиња, укључујући људе, та контрола током старења нарушава.

„Наше ћелије почињу да функционишу на погрешан начин и долази до развоја болести, попут рака. Међутим, Џонатан је задржао генетске механизме контроле карактеристичне за много млађу животињу“, навео је Герлах.

Џонатан припада врсти џиновских корњача са атола Алдабра на Сејшелима, а највећи дио живота провео је на острву Света Јелена, британској прекоморској територији у јужном Атлантику.

Његова тачна старост није позната. Научници процјењују да има око 194 године на основу фотографије из 1882. године, на којој се види као одрасла животиња. Пошто ове корњаче достижу одраслу величину са приближно 50 година, истраживачи су на основу те фотографије израчунали његову приближну старост.

Гувернер Свете Јелене му је 2022. године одредио званични датум рођења, 4. децембар 1832. године, иако истраживачи не искључују могућност да је још старији.

Џонатан је тежак око 180 килограма и и даље је активан, иако је изгубио вид због катаракте. Узорци ДНК за истраживање прикупљени су брисом усне дупље како би се избјегао ризик од инфекције код тако старе животиње.

Поређењем његовог генетског материјала са узорцима млађих припадника исте врсте са атола Алдабра, истраживачи су уочили значајне сличности, док су митохондрије, ћелијске структуре које производе енергију, биле у изненађујуће добром стању.

Вођа студије Стивен Кларк из фондације „Калел“, непрофитне организације из Нешвила која се бави истраживањем дуговјечности, навео је да је један од наредних циљева анализа других џиновских корњача како би се утврдило да ли су уочене особине карактеристичне за цијелу врсту или само за Џонатана.

„Поједини подаци указују на то да је здравље митохондрија важно за дуговјечност, а истраживања су показала да људи који доживе 110 или више година имају ефикасније митохондрије. Наши налази код Џонатана у складу су са тим резултатима“, рекао је Кларк.

Он је додао да Џонатанов геном нуди мапу ћелијске отпорности која би могла да се претвори у третмане за људе.

„Веома смо заинтересовани за проналажење генеричких лијекова за људе који побољшавају здравље митохондрија и желимо да ове лијекове уведемо у клиничка испитивања на људима у наредних годину или двије“, додао је.

Ипак, научници упозоравају да анализа једне животиње не може да пружи коначан одговор на питање због чега Џонатан живи толико дуго.

Професорка Хандан Мелике Донерташ са Техничког универзитета Блиског истока у Турској, која није учествовала у истраживању, оцијенила је да су потребне додатне анализе других дуговјечних животиња како би се боље разумјели генетски фактори који утичу на животни вијек.

„Упоређивањем таквих изузетних појединаца са другима, не само међу људима, као што су стогодишњаци, већ и код других врста, можемо стећи сазнања о томе шта их чини посебним, а уз напредак медицинске технологије можемо пронаћи начине да примијенимо оно што научимо“, навела је она.

Поједини стручњаци указали су и на ограничења коришћених метода, које могу довести до погрешног тумачења значаја појединих генетских промјена.

„Развили смо рачунарске методе да бисмо утврдили да ли су мутације адаптивне, добре или штетне. Али ове методе су веома осјетљиве на претпоставке које правимо о томе како гени еволуирају. Модел који су користили, иако уобичајен, заснива се на нереалним претпоставкама које могу довести до тога да се добре мутације називају лошим, а лоше мутације добрим“, сматра Винсент Џ. Линч, професор на Одјељењу за биолошке науке Универзитета у Бафалу у Њујорку, који није био укључен у истраживање.

Научници, међутим, сматрају да истраживање доприноси бољем разумијевању биолошких механизама дуговјечности и да би будућа сазнања могла да буду корисна у истраживањима старења и рака код људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.