Генетска истраживања мијењају став научника о поријеклу Феничана

Нова генетска истраживања показују да су Феничани ширили своју културу широм Медитерана првенствено кроз културну размјену и асимилацију, а не масовним миграцијама, како се раније вјеровало.

Вијековима се ширење феничанско-пунске цивилизације преко Медитерана приписивало масовним миграцијама. Међутим, недавно објављена генетска студија открива да је њен успјех углавном био последица динамичког процеса културног преноса и асимилације, а не великих кретања становништва.

Студија, коју је спровео међународни тим истраживача у оквиру Истраживачког центра Макс Планк-Харвард за археологију древног Медитерана, анализирала је људске остатке са 14 феничанских и пунских археолошких налазишта распрострањених широм Леванта, Сјеверне Африке, Пиринејског полуострва и медитеранских острва Сардинија, Сицилије и Ибице.

Резултати, засновани на древној ДНК анализи, нуде револуционарни увид у то како се ова култура ширила и каква су била друштва која су је усвојила.

Успон феничанске цивилизације и улога Картагине

Феничанска цивилизација се појавила у градовима-државама Леванта током бронзаног доба. Значајна је по иновацијама као што је прво писмо, из којег су изведени многи данашњи системи писања. До раног првог миленијума прије нове ере, његови градови су успоставили огромну поморску трговачку мрежу која је досезала чак до Иберије, ширећи своју културу, религију и језик широм централног и западног Медитерана.

До 6. вијека прије нове ере, Картагина, феничанска приобална колонија на територији данашњег Туниса, доминирала је овим регионом. Ове културно феничанске заједнице повезане са Картагином или под њеном влашћу, Римљани су називали „пунским“. Њихово насљеђе је надалеко познато, посебно по ратовима против Рима, укључујући Ханибалов епски пут преко Алпа.

Генетски трагови откривају нову причу

Међутим, нова генетска студија открива да, упркос заједничкој култури и језику, пунски народ није претежно водио поријекло од левантских Феничана. 

- Нашли смо изненађујуће мали генетски допринос левантинских Феничана пунској популацији западног и централног Медитерана- објашњава Харалд Рингбауер, старији аутор студије и вођа групе на Институту Макс Планк за еволуциону антропологију.

-Умјесто демографске експанзије, феничка култура се ширила кроз процес културног преношења и асимилације. Ово мијења нашу перспективу о томе како се феничанска култура ширила – не кроз масовне миграције, већ кроз динамичну размјену - додаје Рингбауер.

Космополитско и разнолико друштво

Генетичка судија показује да су пунске популације имале веома хетероген генетски профил, са значајним поријеклом из Сјеверне Африке, Сицилије и Егејског мора. 

- У пунском свијету, примјећујемо изузетну генетску разноликост - примјећује Дејвид Рајх, професор генетике и људске еволуционе биологије на Универзитету Харвард и коаутор студије.

На свим анализираним локацијама, појединци су показали велику варијабилност у свом поријеклу. Највећи генетски извор долази из популација сличних онима на Сицилији и Егејском мору, док су многе друге имале значајну компоненту северноафричког порекла.

Једно од открића које највише открива било је откриће два блиска рођака (вјероватно другог рођака) сахрањених на удаљеним локацијама. Један је био сахрањен на пунској локацији у Сјеверној Африци, а други на Сицилији. Овај податак поткрепљује идеју да су медитеранска друштва била дубоко међусобно повезана, са сталним кретањем људи на великим удаљеностима.

- Ови резултати наглашавају космополитску природу пунског свијета - каже Илан Гронау, професор рачунарства на Универзитету Рајхман у Херцлији, Израел, и коаутор студије. Људи различитог поријекла живјели су заједно, трговали, мијешали се и формирали породице.

Медитеран као мрежа размјене

Истраживање не само да редефинише феничанско-пунску експанзију, већ нуди и нове увиде у динамику становништва Медитерана у првом миленијуму прије нове ере. Генетски подаци сугеришу да су трговина, мјешовити бракови и мијешање становништва били кључни фактори у формирању ових друштава.

Налазиште пунске некрополе Пуиг дес Молинс на Ибици, једно од локалитета анализираних у студији, је примјер ове разноликости. Тамо секвенционирани људски остаци потврђују да је острво било кључна тачка у овој мултикултуралној мрежи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.