Новица Богдановић: Најлакше је разумјети човјека у позоришту

Награде увијек пријају, али не зато што доказују да је нешто добро, већ зато што вам кажу да је неко пажљиво слушао оно што сте жељели да испричате. Позориште је пролазна умјетност. Представа траје колико траје један сусрет глумаца и публике, а онда остаје само сјећање. Зато су оваква признања, посебно када долазе од стручног жирија, драгоцјена, јер потврђују да је тај сусрет имао смисла.

Рекао је ово за "Глас Српске" Новица Богдановић, коментаришући успјех представе бањалучког ДИС театра, под називом "Пламен тишине", која се враћа из Требиња са регионалне смотре аматерских позоришних представа, са три вриједна признања стручног жирија.

Овај искусни глумац, сценариста и режисер, уједно један од оснивача и дугогодишњи умјетнички директор ДИС театра, каже да је прелијеп осјећај када струка на овако значајној регионалној смотри награди рад комплетног умјетничког ансамбла?

- "Пламен тишине" није настајао са амбицијом да осваја награде. Настајао је из потребе да проговоримо о тишини коју сви носимо у себи, о људима који су остали невидљиви и о питањима која немају једноставне одговоре. Ако је жири препознао вриједности представе, онда вјерујем да је препознао и оно што је било најважније, заједнички рад ансамбла. У оваквим представама појединачне награде готово да не постоје. Свака припада цијелој представи, сваком глумцу, сараднику. Захвалан сам за сваки њихов допринос - рекао је Богдановић.

ГЛАС: За разлику од класичне драмске биографије коју је публика можда очекивала када је у питању љубав Алексе Шантића и Анке Томлиновић, изабрали сте форме поетског и физичког театра. Шта Вас је навело да ову причу испричате кроз покрет, експресију и истраживање, умјесто кроз традиционални драмски оквир?

БОГДАНОВИЋ: Било је већ много прича о Шантићу и Анки и нисмо осјећали потребу да испричамо још једну. Занимало нас је оно што не пише у књигама, оно што остаје између историјских чињеница и онога што човјек носи у себи. Током рада смо много истраживали, али нас није занимала само реконструкција једног времена, већ прије свега питање како изгледа човјек када остане сам, како изгледа љубав која се није могла догодити и како оно неизговорено понекад постане снажније од свих ријечи. Управо због тога нам класична драмска форма није била довољна. Неке унутрашње борбе и нека осјећања тешко се могу објаснити само дијалогом. Тијело их често памти боље од ријечи, покрет може изразити оно што монолог не може, а музика отвара простор који текст понекад не може досегнути. Ово је био дуг и инспиративан процес у којем нисмо бјежали од приче, напротив, покушали смо јој се приближити из другог угла, из угла савременог гледаоца. Нисмо жељели да реконструишемо један живот, већ да осјетимо његов траг. Зато је ова представа више о ономе што је остало између Шантића и Анке него о ономе што се заиста догодило. Вјерујем да позориште није мјесто на којем доказујемо историју, већ мјесто на којем покушавамо да разумијемо човјека.

ГЛАС: "Пламен тишине" не говори само о Шантићу и Анки, већ отвара питања о томе колико наши животи заиста припадају нама, а колико породичном памћењу, вјери и времену. На који начин ова прича из прошлог вијека рефлектује дилеме са којима се људи сусрећу и данас, посебно у свјетлу чињенице да је драмски фокус испричан из Анкиног угла?

БОГДАНОВИЋ: Управо у томе је разлог због којег нам је ова прича била важна. Нисмо жељели да правимо само причу о једној великој љубави која није имала свој срећан крај, већ да поставимо питање шта се дешава са човјеком када његов живот почну одређивати околности које нису само његове. Традиција, вјера, обичаји, очекивања средине и вријеме у којем живимо често су невидљиви зидови око наших избора. О томе говори наша прича.

Анка нам је била посебно занимљива јер је у историјским записима остала готово као сјенка једног великог пјесника. А иза те сјенке постојао је човјек са својим жељама, страховима и питањима. Покушали смо да јој вратимо глас и да погледамо ту причу из њеног угла, јер понекад тек када промијенимо тачку гледишта можемо видјети оно што је дуго било скривено.

Иако је вријеме о којем говоримо далеко иза нас, питања су и данас идентична. Колико сами бирамо свој пут, а колико га насљеђујемо? Колико живимо оно што желимо, а колико оно што се од нас очекује?

Можда се зато ова прича и данас препознаје, јер се не бави само Шантићем и Анком, већ човјеком који покушава да сачува себе у времену које од њега тражи нешто друго.

ГЛАС: ДИС театар постоји још од 1991. године и на много начина представља центар окупљања младих љубитеља умјетности у Бањалуци. Како из данашње перспективе гледате на тај развој позоришта за младе и шта данас значи ДИС?

БОГДАНОВИЋ: Када се осврнемо на више од три деценије постојања ДИС театра, можда је најважније то што је он увијек остао простор у који млади људи могу доћи са неком својом идејом, немиром или потребом да нешто кажу. Позориште за младе никада није било само питање сцене и представе. Оно је прије свега мјесто сусрета, учења и тражења сопственог гласа.

ДИС се мијењао заједно са генерацијама које су пролазиле кроз њега. Неко је остао у позоришту професионално, неко је отишао другим путем, али вјерујем да је свако понио нешто из тог времена проведеног на сцени, на пробама и у заједничком раду. То је можда и највећа вриједност једног омладинског позоришта, што његов траг није само у представама које остану на репертоару, него у људима који кроз њега прођу.

Данас ДИС значи исто оно што је значио и на почетку, потребу да млади људи имају свој простор за стварање. Времена се мијењају, мијењају се теме и начини на које причамо приче, али потреба човјека да се изрази, да буде виђен и саслушан остаје иста. Ми се трудимо да не гледамо само оно што је иза нас, већ оно што тек долази. Нове генерације, нове представе и нове идеје су разлог због којег ДИС и даље постоји.

ГЛАС:. Шта је за Вас, као редитеља и педагога, најважније у тренутку када обликујете младе глумце и помажете им да пронађу своју сценску слободу?

БОГДАНОВИЋ: Најважније је "остати свој". Мислим да је највећа грешка када младог глумца покушавамо научити да буде неко други. Позориште није мјесто гдје се производе копије. Свако ко дође на сцену већ носи неки свој свијет, своје питање, своју несигурност и своју снагу. Наш посао је да му помогнемо да то открије и да му дамо храброст да то покаже. Глума се не учи само кроз технику. Техника је важна, али она је средство, занат. Суштина је у способности младог човјека да буде присутан, да слуша, да осјети другог и да на сцени буде истинит. Млади људи данас често живе у времену у којем су стално изложени погледима других, а позориште им даје један специфичан простор у којем могу да траже сопствени глас.

Вјерујем да добро позориште не почиње од питања како направити доброг глумца, већ како помоћи човјеку да постане свјеснији себе и свијета око себе. Ако из тог процеса настане добар глумац, онда је то велики дар. Али ако неко оде из ДИС-а са више самопоуздања, више осјећаја за друге људе и са потребом да ствара, онда је и то велика побједа. Позориште је једно од посљедњих мјеста гдје млади човјек може бити несавршен, а да управо у тој несавршености пронађе нешто вриједно.

ГЛАС: На свим фестивалима на којима учествује ДИС театар ниже награде, што потврђује и скорашњи тријумф у Требињу. Колико је тешко, али и битно, одржати континуитет у развоју драмске умјетности за младе, иако се као аматерски театар среће са бројним проблемима?

БОГДАНОВИЋ: Награде су свакако важне, не због саме награде, већ зато што су потврда да је неко препознао рад који се дешава дуго прије изласка на фестивалску сцену. Посебно нам значи што тај континуитет постоји у свим узрасним категоријама, од најмлађих дисића до сложенијих продукција у којима раде млади глумци са више сценског искуства. Претпоставићу да је кључ у томе што никада нисмо правили разлику између младих и озбиљног сценског рада. Млади људи заслужују најбоље услове, најбоље менторе и највише стандарде. У ДИС театру са њима раде професионалци из различитих области позоришта и вјерујем да управо тај сусрет младалачке енергије и професионалног знања даје резултате. Ми себе доживљавамо као "трећи театар", који обухвата управо оне сценске заједнице које нису дио класичног професионалног система, али свој рад граде на дисциплини, истраживању и високим умјетничким критеријумима. Ми се ослањамо на рад, на људе који вјерују у позориште, на пријатељства која су годинама грађена и на енергију свих који су прошли кроз ДИС. Немамо намјеру да будемо нешто што нисмо. Важно нам је да останемо своји, да чувамо стандарде и да свака нова генерација добије простор да направи свој корак на сцени.

Планови

ГЛАС: ДИС театар гостује у региону, али претпостављамо да се кују и планови за нову сезону. Шта публика може очекивати од дисоваца током јесени и зиме?

БОГДАНОВИЋ: Дисовци никада не спавају и никада не праве паузу. Током августа наша сцена биће под отвореним небом, на "Врх сцени", на крову Дома омладине, гдје ће се љетне вечери претварати у мале сусрете са причама.

Јесен нас води фестивалским путевима. Очекују нас фестивали у Тузли, Мостару, Водицама и Јаши Томићу, а посебно нас радује двадесет пето издање Фестивала омладинских позоришта Републике Српске, који ове године организујемо у Братунцу. У току си и пробе за нове представе "Нулта фреквенција" и "Црно магновење". Добро нам дошли

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.