Бојана Милановић: Снага и крхкост жене кроз ликове Софке и Ноле

Ове две представе су настале у периоду од скоро две године, испрва их нисам повезивала, али како сам играла и једну и другу схватила сам колико у ствари сличности има. Увек се трудим да радим другачије на својим улогама, то ме инспирише. Волим трансформације у позоришту.

Рекла је ово за "Глас Српске" талентована глумица Бојана Милановић која је на овогодишњем "Театар фесту" у Бањалуци освојила награду за најбољу глумицу. Она је понијела главне улоге у двије представе, улогу Софке у комаду "Пјевање и ћутање Софке Николић" и улогу Ноле у позоришној адаптацији познате приповијетке "Госпа Нола" списатељице Исидоре Секулић. Глумица наводи да јој је доступност документарних снимака омогућила да улогу Софке гради полазећи од имитације, док је у захтјеван рад на лику Ноле ушла са пуним повјерењем у редитељку Соњу Петровић истичући да за њу награде представљају драгоцјено признање за сву посвећеност и труд који улаже у свој рад.

- Софка је неко чији сам глас могла да чујем, да је видим на снимцима у документарном филму, не кажем да је било лакше приступити улози, али свакако је било другачије и нешто ново. Желела сам да се опробам у имитацији и да кренем од тога. Што сада видим да је била добра одлука. Код Ноле је било врло захтевно, јер ипак цела улога није на једној глумици, али познајући рад Соње Петровић, веровала сам да је могуће, а знала сам да ће бити исцрпно и тешко, пре свега због теме коју обрађујемо.

Награде значе и увек сам срећна кад добијем награду, бићу нескромна, од оних сам глумица које се улогама и процесима безрезервно предају и драго ми је када публика и стручни жири то препознају, осете и награде, рекла је Милановић.

ГЛАС: Представа о Софки отвара једно изузетно болно питање, положај жена, а нарочито умјетница из ромске националне мањине иза бљештавила рефлектора, што је приказано кроз мучну сцену злоупотребе и насиља. Колико Вам је било важно да кроз Софку изађе крик свих оних маргинализованих жена чији је глас историја утишала?

МИЛАНОВИЋ: Пре свега, идеја редитељке Соње Петровић да се кроз Софкину причу бавимо темом жене уметнице била ми је врло инспиративна, потребна и важна. Софка је заћутала када је била у пуној снази и капацитету како животном, тако и певачком, нажалост велика трагедија зауставила ју је и она је себе казнила, тако што је престала да пева. О њој се врло мало зна, и зато ми је још драже што публика има прилику да се упозна са њеним животом и великом, светском каријером и што се кроз ову причу отвара питање имамо ли право на велики успех у каријери и истовремено да будемо мајке.

ГЛАС: У "Госпи Ноли" лик протагонисткиње пратимо кроз четири различита животна доба, а Ви играте Нолу у њеним средњим годинама. Како сте са колегиницама координисали тај глумачки континуитет, како би публика осјетила да је ријеч о истој жени која расте и мијења се на сцени?

МИЛАНОВИЋ: Било је тешко. Можда један од захтевнијих процеса. Редитељка је имала концизну идеју шта жели од нас и водила нас је врло конкретно и јасно, али из глумачког угла тешко је делити улогу поготово са још са три колегинице, велика је одговорност и брига да ли ће то заиста бити добро повезано и да ли ће публика имати недоумице око главног лика. Морам да кажем да је и цела глумачка екипа, све колеге као и ауторски тим, на челу са Соњом, имао разумевања, пружао подршку, тако да је било лепо радити када знаш да ти неко "чува леђа" и брине о теби на најлепши могући начин у жељи да се направи представа и исприча битна прича. Осећала сам се сигурно, а то је данас ретко.

ГЛАС: Представа "Госпа Нола" храбро отвара паралелу са савременим друштвом кроз дописани лик Милице и њену борбу са стерилитетом, показујући да је притисак "паланке" на жену данас можда и израженији него у прошлости. Како Ви доживљавате ту позицију савремене жене која је и даље растрзана између жеље за каријером и мајчинством и друштвених очекивања?

МИЛАНОВИЋ: Ово је врло повезано и са Софком и неописиво ми је драго да су се обе представе нашле на Театар фесту. Пролазећи кроз обе приче и Нолину и Софкину много сам научила. Положај савремене жене није завидан, није био ни у прошлости, а како ствари стоје неће се поправити нешто знатно ни у будућности. Из тог разлога ми је важно да се бавимо таквим темама и женама које су и снажне и крхке и које су се бориле на свој начин, јер неки вид борбе увек постоји.

ГЛАС: У позадини Софкине приче стоји крик против патријархата и малограђанштине приказане кроз маске ансамбла, док Нолу прате паланачки шапати војвођанске равнице. На који начин позориште данас може и мора да се бори против тог вјечитог "менталитета паланке" који једнако притиска жену кроз све вијекове?

МИЛАНОВИЋ: Ми морамо да се боримо и то и радимо.

ГЛАС: Занимљиво је да у обје представе сарађујете са редитељком Соњом Петровић (након ранијег успјеха са представом "Ко је убио Џенис Џоплин"). Поменули сте да Вам је процес за "Госпу Нолу" био можда и најтежи до сада, јер је тема суочавања Нолиног свијета са данашњицом била разарајућа. На који начин Вас редитељски рукопис Соње Петровић провоцира и тјера да помјерате сопствене глумачке границе?

МИЛАНОВИЋ: Рад са Соњом траје већ више од једну деценију интензивно, дефинитивно је померила и помера моје глумачке границе у сваком процесу, али исто тако и певачке, менталне, физичке. Глумац не зна шта све може док га неко не испровоцира на најбољи могући начин на сцени. У сваком процесу много смо радиле, давале душу и причале важне приче. Све су нас те жене задужиле на неки начин, много смо порасле уз њих. Што је мени најважније публика то препознаје, на сцени се све види и проналазе се у тим темама.

ГЛАС: Живимо у незгодним временима за планирање, посебно кад је умјетност у питању, али гдје Вас публика може гледати у периоду који је пред нама, осим у поменутим комадима?

МИЛАНОВИЋ: Нажалост, немам одговор на то питање, стање и ситуација у позоришту је врло неизвесна, ништа није гаранција да ћете играти и бити на сцени. Радим на Академији уметности у Новом Саду као сарадница мојој професорки Јасни Ђуричић, што је велика привилегија, свакако сам и тамо са студентима, а можда се будем мало одмарала у наредном периоду, што се тиче нових пројеката, не би било ни то лоше.

ЊЕЖНОСТ

ГЛАС: Када подвучете црту између Софке и Ноле, шта је оно највредније што сте кроз те потпуно различите, а опет аутентичне и несаломиве жене, научили о сопственом глумачком бићу?

МИЛАНОВИЋ: Научила сам много о нежности, иако се не би на прву рекло да су то неке нежне жене, али управо ми се догодило да их ту нађем и да се не плашим да се то и види. На сцени је увек лакше ићи у агресију и неку необуздану енергију, а тешко је дотаћи нека танана, фина осећања. Мислим да сам у овим процесима баш то себи приуштила и уживала, односно Софка и Нола су ми то омогућиле. Требало их је само пригрлити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.