Bojana Milanović: Snaga i krhkost žene kroz likove Sofke i Nole

Ove dve predstave su nastale u periodu od skoro dve godine, isprva ih nisam povezivala, ali kako sam igrala i jednu i drugu shvatila sam koliko u stvari sličnosti ima. Uvek se trudim da radim drugačije na svojim ulogama, to me inspiriše. Volim transformacije u pozorištu.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" talentovana glumica Bojana Milanović koja je na ovogodišnjem "Teatar festu" u Banjaluci osvojila nagradu za najbolju glumicu. Ona je ponijela glavne uloge u dvije predstave, ulogu Sofke u komadu "Pjevanje i ćutanje Sofke Nikolić" i ulogu Nole u pozorišnoj adaptaciji poznate pripovijetke "Gospa Nola" spisateljice Isidore Sekulić. Glumica navodi da joj je dostupnost dokumentarnih snimaka omogućila da ulogu Sofke gradi polazeći od imitacije, dok je u zahtjevan rad na liku Nole ušla sa punim povjerenjem u rediteljku Sonju Petrović ističući da za nju nagrade predstavljaju dragocjeno priznanje za svu posvećenost i trud koji ulaže u svoj rad.

- Sofka je neko čiji sam glas mogla da čujem, da je vidim na snimcima u dokumentarnom filmu, ne kažem da je bilo lakše pristupiti ulozi, ali svakako je bilo drugačije i nešto novo. Želela sam da se oprobam u imitaciji i da krenem od toga. Što sada vidim da je bila dobra odluka. Kod Nole je bilo vrlo zahtevno, jer ipak cela uloga nije na jednoj glumici, ali poznajući rad Sonje Petrović, verovala sam da je moguće, a znala sam da će biti iscrpno i teško, pre svega zbog teme koju obrađujemo.

Nagrade znače i uvek sam srećna kad dobijem nagradu, biću neskromna, od onih sam glumica koje se ulogama i procesima bezrezervno predaju i drago mi je kada publika i stručni žiri to prepoznaju, osete i nagrade, rekla je Milanović.

GLAS: Predstava o Sofki otvara jedno izuzetno bolno pitanje, položaj žena, a naročito umjetnica iz romske nacionalne manjine iza blještavila reflektora, što je prikazano kroz mučnu scenu zloupotrebe i nasilja. Koliko Vam je bilo važno da kroz Sofku izađe krik svih onih marginalizovanih žena čiji je glas istorija utišala?

MILANOVIĆ: Pre svega, ideja rediteljke Sonje Petrović da se kroz Sofkinu priču bavimo temom žene umetnice bila mi je vrlo inspirativna, potrebna i važna. Sofka je zaćutala kada je bila u punoj snazi i kapacitetu kako životnom, tako i pevačkom, nažalost velika tragedija zaustavila ju je i ona je sebe kaznila, tako što je prestala da peva. O njoj se vrlo malo zna, i zato mi je još draže što publika ima priliku da se upozna sa njenim životom i velikom, svetskom karijerom i što se kroz ovu priču otvara pitanje imamo li pravo na veliki uspeh u karijeri i istovremeno da budemo majke.

GLAS: U "Gospi Noli" lik protagonistkinje pratimo kroz četiri različita životna doba, a Vi igrate Nolu u njenim srednjim godinama. Kako ste sa koleginicama koordinisali taj glumački kontinuitet, kako bi publika osjetila da je riječ o istoj ženi koja raste i mijenja se na sceni?

MILANOVIĆ: Bilo je teško. Možda jedan od zahtevnijih procesa. Rediteljka je imala konciznu ideju šta želi od nas i vodila nas je vrlo konkretno i jasno, ali iz glumačkog ugla teško je deliti ulogu pogotovo sa još sa tri koleginice, velika je odgovornost i briga da li će to zaista biti dobro povezano i da li će publika imati nedoumice oko glavnog lika. Moram da kažem da je i cela glumačka ekipa, sve kolege kao i autorski tim, na čelu sa Sonjom, imao razumevanja, pružao podršku, tako da je bilo lepo raditi kada znaš da ti neko "čuva leđa" i brine o tebi na najlepši mogući način u želji da se napravi predstava i ispriča bitna priča. Osećala sam se sigurno, a to je danas retko.

GLAS: Predstava "Gospa Nola" hrabro otvara paralelu sa savremenim društvom kroz dopisani lik Milice i njenu borbu sa sterilitetom, pokazujući da je pritisak "palanke" na ženu danas možda i izraženiji nego u prošlosti. Kako Vi doživljavate tu poziciju savremene žene koja je i dalje rastrzana između želje za karijerom i majčinstvom i društvenih očekivanja?

MILANOVIĆ: Ovo je vrlo povezano i sa Sofkom i neopisivo mi je drago da su se obe predstave našle na Teatar festu. Prolazeći kroz obe priče i Nolinu i Sofkinu mnogo sam naučila. Položaj savremene žene nije zavidan, nije bio ni u prošlosti, a kako stvari stoje neće se popraviti nešto znatno ni u budućnosti. Iz tog razloga mi je važno da se bavimo takvim temama i ženama koje su i snažne i krhke i koje su se borile na svoj način, jer neki vid borbe uvek postoji.

GLAS: U pozadini Sofkine priče stoji krik protiv patrijarhata i malograđanštine prikazane kroz maske ansambla, dok Nolu prate palanački šapati vojvođanske ravnice. Na koji način pozorište danas može i mora da se bori protiv tog vječitog "mentaliteta palanke" koji jednako pritiska ženu kroz sve vijekove?

MILANOVIĆ: Mi moramo da se borimo i to i radimo.

GLAS: Zanimljivo je da u obje predstave sarađujete sa rediteljkom Sonjom Petrović (nakon ranijeg uspjeha sa predstavom "Ko je ubio Dženis Džoplin"). Pomenuli ste da Vam je proces za "Gospu Nolu" bio možda i najteži do sada, jer je tema suočavanja Nolinog svijeta sa današnjicom bila razarajuća. Na koji način Vas rediteljski rukopis Sonje Petrović provocira i tjera da pomjerate sopstvene glumačke granice?

MILANOVIĆ: Rad sa Sonjom traje već više od jednu deceniju intenzivno, definitivno je pomerila i pomera moje glumačke granice u svakom procesu, ali isto tako i pevačke, mentalne, fizičke. Glumac ne zna šta sve može dok ga neko ne isprovocira na najbolji mogući način na sceni. U svakom procesu mnogo smo radile, davale dušu i pričale važne priče. Sve su nas te žene zadužile na neki način, mnogo smo porasle uz njih. Što je meni najvažnije publika to prepoznaje, na sceni se sve vidi i pronalaze se u tim temama.

GLAS: Živimo u nezgodnim vremenima za planiranje, posebno kad je umjetnost u pitanju, ali gdje Vas publika može gledati u periodu koji je pred nama, osim u pomenutim komadima?

MILANOVIĆ: Nažalost, nemam odgovor na to pitanje, stanje i situacija u pozorištu je vrlo neizvesna, ništa nije garancija da ćete igrati i biti na sceni. Radim na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao saradnica mojoj profesorki Jasni Đuričić, što je velika privilegija, svakako sam i tamo sa studentima, a možda se budem malo odmarala u narednom periodu, što se tiče novih projekata, ne bi bilo ni to loše.

NjEŽNOST

GLAS: Kada podvučete crtu između Sofke i Nole, šta je ono najvrednije što ste kroz te potpuno različite, a opet autentične i nesalomive žene, naučili o sopstvenom glumačkom biću?

MILANOVIĆ: Naučila sam mnogo o nežnosti, iako se ne bi na prvu reklo da su to neke nežne žene, ali upravo mi se dogodilo da ih tu nađem i da se ne plašim da se to i vidi. Na sceni je uvek lakše ići u agresiju i neku neobuzdanu energiju, a teško je dotaći neka tanana, fina osećanja. Mislim da sam u ovim procesima baš to sebi priuštila i uživala, odnosno Sofka i Nola su mi to omogućile. Trebalo ih je samo prigrliti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.