Јован Богосављевић за "Глас": У музици није важан пол, већ искреност и емоција

Овог пута смо за бањалучку публику припремили једно изузетно занимљиво и емотивно путовање кроз музику Астора Пјацоле, пре свега његово чувено дело "Годишња доба у Буенос Ајресу". То је музика која на један посебан начин спаја свет класике, танга и модерног израза, а истовремено носи огромну количину страсти, меланхолије и енергије.

Рекао је ово за "Глас Српске", виолиниста Јован Богосављевић који ће 25. маја наступити у Народном позоришту Републике Српске, у оквиру серије концерата "Маестре", којим диригују женски диригент, у овом случају маестра Милена Ињац. Прослављени српски умјетник  каже да је  овај нишки тандем спремио за бањалучку публику врло занимљив репертоар  у јужноамеричком духу написаном од стране славног композитора Астора Пјацоле.

- Пјацола је ова четири танга писао током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, не као јединствено дело у почетку, већ као засебне композиције инспирисане животом и атмосфером Буенос Ајреса. Касније су оне обједињене у циклус који данас познајемо као "Годишња доба". Веома је занимљиво да је Пјацола у том делу направио и својеврстан дијалог са Вивалдијем - па публика понегде може да препозна и алузије на Вивалдијева "Годишња доба", али у потпуно другачијем, јужноамеричком духу. То није музика која приказује природу као код Вивалдија, већ живот једног града - његов ритам, страст, усамљеност, ноћ, љубав, немир. Управо зато је то дело толико блиско и савременом човеку.

Са маестром Миленом Ињац имам одличну сарадњу и мислим да смо успели да направимо програм који ће бити и уметнички снажан и веома комуникативан према публици. Очекује нас вече пуно емоције, енергије и музике која заиста директно допире до људи, рекао је Богосављевић.

ГЛАС: Генерално, сам циклус осмишљен од стране музичког сектора НПРС даје снажну подршку женама као музичким руководиоцима оркестра, што у умјетничкој музици, нажалост, раније није био баш чест случај. Колико је Вама занимљиво наступати под "чврстом" женском руком и да ли ту постоји уопште нека разлика у односу, када је диригент мушкарац?

БОГОСАВЉЕВИЋ: Мислим да је веома важно што овај циклус даје простор и видљивост женама диригентима, јер је класична музика дуго била прилично затворен свет када су такве позиције у питању. Данас, срећом, имамо велики број изузетних диригенткиња које својим знањем, енергијом и ауторитетом апсолутно заслужују место на великим сценама.

Искрено, никада нисам правио разлику између мушког и женског диригента, за мене је најважнија уметничка визија, музикалност и начин на који неко уме да поведе оркестар и инспирише музичаре.

Можда постоје различити сензибилитети у приступу раду, али када музика почне, пол диригента постаје потпуно небитан. На сцени постоји само заједничка идеја и жеља да се публици пренесе нешто искрено и снажно.

ГЛАС: Одрасли сте у породици у којој је музика традиција генерацијама. Колико Вам је такво окружења било мотивација, а колико изазов да "уклешете" сопствено име на том породичном зиду?

БОГОСАВЉЕВИЋ: Када одрастате у породици у којој је музика присутна генерацијама, онда она за вас није само професија, већ начин живота. Код нас се музика живела сваког дана и то је природно утицало да и ја веома рано заволим виолину, сцену, али и сам процес стварања музике. Са једне стране, такво окружење је огромна привилегија, јер од најранијег детињства учите шта значе рад, дисциплина, посвећеност и поштовање уметности.

Наравно, постоји и одређена одговорност, па и притисак, јер када долазите из музичке породице људи често имају велика очекивања. Мени је породично наслеђе било пре свега мотивација и ослонац. Трудио сам се да из тог темеља изградим нешто лично - кроз концертну каријеру, педагошки рад, различите музичке пројекте, али и кроз бављење музичком композицијом, која ми последњих година представља један посебан простор креативне слободе и личног израза.

ГЛАС: Оно што публика види када умјетник попут Вас изађе на сцену јесте виртуозност, емоције, аплаузи, путовања широм планете, наступи са другим умјетницима итд, шта је оно што публика не види и колико каријера професионалца узима и даје умјетнику током учења и дјеловања на сцени?

БОГОСАВЉЕВИЋ: Публика најчешће види само тај завршни тренутак - концерт, светла сцене, аплаузе и емоцију која се деси у сали. Али иза тога стоје године рада, одрицања, непрекидног вежбања, путовања, умора и сталног преиспитивања себе. Виолина је инструмент који тражи свакодневну посвећеност и не дозвољава много опуштања, без обзира на године или искуство.

Људи често не виде колико овај позив уме да буде захтеван и психолошки и физички. Велики број концерата, стална путовања, припреме, одговорност према публици и музици, све то носи своју цену. Уметник много даје од себе, понекад и више него што публика може да наслути у тих сат или два на сцени.

Али са друге стране, музика вам врати нешто што је тешко упоредити са било чим другим. Омогућава вам да упознајете људе, различите културе, да путујете, сарађујете са сјајним уметницима и да кроз звук поделите емоцију са публиком без иједне изговорене речи. То је једна посебна врста комуникације и привилегије.

Мени је лично важно што сам током година, поред концертне каријере, успео да се остварим и као педагог и композитор, јер ме и једно и друго на другачији начин испуњавају. Све то заједно чини да и после толико година на сцени и даље осећам узбуђење када узмем виолину у руке.

ГЛАС: Занимљиво је да је развојем модерних технологија и друштвених мрежа класична музика доживјела једну врсту нове експанзије, посебно успоном звијезда модерне класике, који комбинују умјетничку музику са поп варијантама. Колико је ова експанзија корисна за умјетничку музику  или  ове помало "инстант" варијанте, бацају труд, посвећеност и рад у други план?

БОГОСАВЉЕВИЋ: Мислим да сваки период доноси неки нови начин комуникације са публиком и да класична музика мора да пронађе пут до савременог човека. Данас су друштвене мреже и модерне технологије постале веома моћан простор за промоцију уметности и у том смислу мислим да је добро што класична музика долази до публике која можда никада не би ушла у концертну салу. Ако неко преко интернета први пут чује виолину, оркестар или дело класичне музике и пожели да истражује даље, онда је то већ велика ствар.

Наравно, постоји и друга страна. Савремено време често фаворизује брзину, кратку форму и тренутни ефекат, па понекад уметност може да остане на нивоу атракције, без дубљег разумевања и посвећености. Класична музика ипак тражи време, стрпљење, рад и озбиљно унутрашње сазревање. Не може се све свести на неколико секунди ефекта или виртуозни "клип".

Али ја на то гледам више као на изазов него као на претњу. На нама, уметницима, јесте да задржимо квалитет и суштину музике, а да истовремено будемо отворени према новим начинима комуникације. И сам волим да истражујем различите музичке изразе, и кроз свирање и кроз композицију, али мислим да је најважније да све што радите има искреност, уметнички смисао и озбиљан рад иза себе.

ГЛАС: Професор сте и педагог на Академији у Нишу, радили сте и на Академији у Источном Сарајеву... Ваши студенти имају само ријечи хвале за Вас, али шта је оно што у суштини тражите од тих младих људи и шта је оно чему тежите да их научите у раду с њима?

БОГОСАВЉЕВИЋ: То ми је увек посебно драго да чујем, јер мислим да је педагошки рад много више од самог преношења знања. Наравно да је важно научити студента техници, стилу, разумевању музике и свим оним стварима које су неопходне за професионално бављење овим позивом, али мислим да је подједнако важно изградити младог човека као личност.

Од својих студената пре свега тражим искреност према музици, радну дисциплину и стрпљење. Данас је време такво да сви желе брзе резултате, а уметност не функционише тако. Развој музичара је дуг процес који тражи и време и зрелост. Трудим се да их научим да не свирају само "тачно", већ да разумеју шта свирају и да кроз музику кажу нешто лично и истинито.

Такође, важно ми је да стекну самопоуздање и унутрашњу стабилност, јер је сцена веома лепа, али уме да буде и сурова. Уметник мора да научи како да се носи и са успехом и са неуспехом.

Мени је драго када видим да моји студенти временом постају самостални уметници, људи који имају свој став, свој звук и свој пут. То је, по мени, највећи успех једног педагога.

ГЛАС: Годинама сте на сцени, рачунајући и школовање то је скоро четири деценије сталног свирања, иза вас је преко 1000 концерата, бројна снимања и педагошки рад. Након свега, шта је то што Вас мотивише када поново узмете виолину у руке и можете ли уопште замислити живот без тог инструмента и музике?

БОГОСАВЉЕВИЋ: После толико година на сцени човек би помислио да се појави нека врста навике или засићења, и искрено, оно у одређеним тренуцима свакако постоји. Али оно што је лепота овог позива јесте да се увек појављују нови изазови, било у репертоару, сарадњама или у самом односу према инструменту. И управо се ти изазови превазилазе новом инспирацијом и новим разлозима због којих се поново враћате музици.

Посебно ми је важно то што сам последњих година и кроз бављење композицијом пронашао један додатни извор креативне енергије. Када стварате сопствену музику, онда на другачији начин посматрате и све оно што свирате као извођач. То се природно прожима и даје нову свежину и интерпретацији и целом уметничком процесу.

Мотивација ми данас не долази само из наступа, већ и из самог рада, из сарадње са колегама, из педагошког рада и из могућности да нешто пренесем млађим генерацијама. Музика никада није "завршена прича", увек постоји нешто ново што можете да откријете и у себи и у делу које изводите. Искрено, тешко могу да замислим живот без виолине. Она је постала део мог идентитета, нешто што није само професија, већ начин размишљања и живљења.

ГЛАС: За сами крај,  бањалучки концерт је један у низу Ваших наступа, али, иако живимо у временима незахвалним за планирање, какви су Ваши даљи планови у вези са музиком и каријером генерално? Да ли постоји нешто у чему се нисте опробали, а вољели бисте када је музика у питању?

БОГОСАВЉЕВИЋ: За мене сваки концерт има своју посебну тежину и значај, јер се никада не доживљава као рутина. У Бањалуци сам раније наступао два пута у Банском двору и носим заиста предивно искуство са тих концерата, као и одличне критике и топао пријем публике. Због тога ми је посебно драго што се после више година поново враћам на ову сцену.

Данас се трудим да се бавим само оним програмима за које осећам да могу да их донесем на најискренији и најбољи могући начин у датом тренутку.

Зато ми композиција постаје све важнији простор, јер у њој имам потпуну слободу и нови креативни изазов. Она је по својој аутентичности апсолутни чин стварања, док је интерпретација туђег дела, ма колико била дубока и лична, ипак у извесној мери врста репродукције нечега што је већ осмишљено.

Музика за мене остаје жив процес, али се њен фокус природно помера ка стварању, а не само извођењу.

ГЛАС: Бањалука полако али сигурно гради своју позицију на сцени умјетничке музике, преко Симфонијског оркестра НПРС и Симфонијског оркестра Академије умјетности, стварања педагошке базе и све већег броја одшколованих младих и талентованих умјетника. Колико је важно за ову врсту музике ова децентрализација од већих урбаних центара?

БОГОСАВЉЕВИЋ: Мислим да је то изузетно важно за будућност уметничке музике. Када се културни живот концентрише само у неколико великих центара, онда велики број талентованих младих људи нема прилику да се развија, да чује добре концерте или да стекне озбиљно музичко образовање у свом граду. Зато је веома значајно што Бањалука последњих година систематски гради своју музичку сцену — кроз оркестре, Академију уметности, младе музичаре и публику која све више прати ову врсту уметности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.