Jovan Bogosavljević za "Glas": U muzici nije važan pol, već iskrenost i emocija

Ovog puta smo za banjalučku publiku pripremili jedno izuzetno zanimljivo i emotivno putovanje kroz muziku Astora Pjacole, pre svega njegovo čuveno delo "Godišnja doba u Buenos Ajresu". To je muzika koja na jedan poseban način spaja svet klasike, tanga i modernog izraza, a istovremeno nosi ogromnu količinu strasti, melanholije i energije.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", violinista Jovan Bogosavljević koji će 25. maja nastupiti u Narodnom pozorištu Republike Srpske, u okviru serije koncerata "Maestre", kojim diriguju ženski dirigent, u ovom slučaju maestra Milena Injac. Proslavljeni srpski umjetnik  kaže da je  ovaj niški tandem spremio za banjalučku publiku vrlo zanimljiv repertoar  u južnoameričkom duhu napisanom od strane slavnog kompozitora Astora Pjacole.

- Pjacola je ova četiri tanga pisao tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ne kao jedinstveno delo u početku, već kao zasebne kompozicije inspirisane životom i atmosferom Buenos Ajresa. Kasnije su one objedinjene u ciklus koji danas poznajemo kao "Godišnja doba". Veoma je zanimljivo da je Pjacola u tom delu napravio i svojevrstan dijalog sa Vivaldijem - pa publika ponegde može da prepozna i aluzije na Vivaldijeva "Godišnja doba", ali u potpuno drugačijem, južnoameričkom duhu. To nije muzika koja prikazuje prirodu kao kod Vivaldija, već život jednog grada - njegov ritam, strast, usamljenost, noć, ljubav, nemir. Upravo zato je to delo toliko blisko i savremenom čoveku.

Sa maestrom Milenom Injac imam odličnu saradnju i mislim da smo uspeli da napravimo program koji će biti i umetnički snažan i veoma komunikativan prema publici. Očekuje nas veče puno emocije, energije i muzike koja zaista direktno dopire do ljudi, rekao je Bogosavljević.

GLAS: Generalno, sam ciklus osmišljen od strane muzičkog sektora NPRS daje snažnu podršku ženama kao muzičkim rukovodiocima orkestra, što u umjetničkoj muzici, nažalost, ranije nije bio baš čest slučaj. Koliko je Vama zanimljivo nastupati pod "čvrstom" ženskom rukom i da li tu postoji uopšte neka razlika u odnosu, kada je dirigent muškarac?

BOGOSAVLjEVIĆ: Mislim da je veoma važno što ovaj ciklus daje prostor i vidljivost ženama dirigentima, jer je klasična muzika dugo bila prilično zatvoren svet kada su takve pozicije u pitanju. Danas, srećom, imamo veliki broj izuzetnih dirigentkinja koje svojim znanjem, energijom i autoritetom apsolutno zaslužuju mesto na velikim scenama.

Iskreno, nikada nisam pravio razliku između muškog i ženskog dirigenta, za mene je najvažnija umetnička vizija, muzikalnost i način na koji neko ume da povede orkestar i inspiriše muzičare.

Možda postoje različiti senzibiliteti u pristupu radu, ali kada muzika počne, pol dirigenta postaje potpuno nebitan. Na sceni postoji samo zajednička ideja i želja da se publici prenese nešto iskreno i snažno.

GLAS: Odrasli ste u porodici u kojoj je muzika tradicija generacijama. Koliko Vam je takvo okruženja bilo motivacija, a koliko izazov da "uklešete" sopstveno ime na tom porodičnom zidu?

BOGOSAVLjEVIĆ: Kada odrastate u porodici u kojoj je muzika prisutna generacijama, onda ona za vas nije samo profesija, već način života. Kod nas se muzika živela svakog dana i to je prirodno uticalo da i ja veoma rano zavolim violinu, scenu, ali i sam proces stvaranja muzike. Sa jedne strane, takvo okruženje je ogromna privilegija, jer od najranijeg detinjstva učite šta znače rad, disciplina, posvećenost i poštovanje umetnosti.

Naravno, postoji i određena odgovornost, pa i pritisak, jer kada dolazite iz muzičke porodice ljudi često imaju velika očekivanja. Meni je porodično nasleđe bilo pre svega motivacija i oslonac. Trudio sam se da iz tog temelja izgradim nešto lično - kroz koncertnu karijeru, pedagoški rad, različite muzičke projekte, ali i kroz bavljenje muzičkom kompozicijom, koja mi poslednjih godina predstavlja jedan poseban prostor kreativne slobode i ličnog izraza.

GLAS: Ono što publika vidi kada umjetnik poput Vas izađe na scenu jeste virtuoznost, emocije, aplauzi, putovanja širom planete, nastupi sa drugim umjetnicima itd, šta je ono što publika ne vidi i koliko karijera profesionalca uzima i daje umjetniku tokom učenja i djelovanja na sceni?

BOGOSAVLjEVIĆ: Publika najčešće vidi samo taj završni trenutak - koncert, svetla scene, aplauze i emociju koja se desi u sali. Ali iza toga stoje godine rada, odricanja, neprekidnog vežbanja, putovanja, umora i stalnog preispitivanja sebe. Violina je instrument koji traži svakodnevnu posvećenost i ne dozvoljava mnogo opuštanja, bez obzira na godine ili iskustvo.

Ljudi često ne vide koliko ovaj poziv ume da bude zahtevan i psihološki i fizički. Veliki broj koncerata, stalna putovanja, pripreme, odgovornost prema publici i muzici, sve to nosi svoju cenu. Umetnik mnogo daje od sebe, ponekad i više nego što publika može da nasluti u tih sat ili dva na sceni.

Ali sa druge strane, muzika vam vrati nešto što je teško uporediti sa bilo čim drugim. Omogućava vam da upoznajete ljude, različite kulture, da putujete, sarađujete sa sjajnim umetnicima i da kroz zvuk podelite emociju sa publikom bez ijedne izgovorene reči. To je jedna posebna vrsta komunikacije i privilegije.

Meni je lično važno što sam tokom godina, pored koncertne karijere, uspeo da se ostvarim i kao pedagog i kompozitor, jer me i jedno i drugo na drugačiji način ispunjavaju. Sve to zajedno čini da i posle toliko godina na sceni i dalje osećam uzbuđenje kada uzmem violinu u ruke.

GLAS: Zanimljivo je da je razvojem modernih tehnologija i društvenih mreža klasična muzika doživjela jednu vrstu nove ekspanzije, posebno usponom zvijezda moderne klasike, koji kombinuju umjetničku muziku sa pop varijantama. Koliko je ova ekspanzija korisna za umjetničku muziku  ili  ove pomalo "instant" varijante, bacaju trud, posvećenost i rad u drugi plan?

BOGOSAVLjEVIĆ: Mislim da svaki period donosi neki novi način komunikacije sa publikom i da klasična muzika mora da pronađe put do savremenog čoveka. Danas su društvene mreže i moderne tehnologije postale veoma moćan prostor za promociju umetnosti i u tom smislu mislim da je dobro što klasična muzika dolazi do publike koja možda nikada ne bi ušla u koncertnu salu. Ako neko preko interneta prvi put čuje violinu, orkestar ili delo klasične muzike i poželi da istražuje dalje, onda je to već velika stvar.

Naravno, postoji i druga strana. Savremeno vreme često favorizuje brzinu, kratku formu i trenutni efekat, pa ponekad umetnost može da ostane na nivou atrakcije, bez dubljeg razumevanja i posvećenosti. Klasična muzika ipak traži vreme, strpljenje, rad i ozbiljno unutrašnje sazrevanje. Ne može se sve svesti na nekoliko sekundi efekta ili virtuozni "klip".

Ali ja na to gledam više kao na izazov nego kao na pretnju. Na nama, umetnicima, jeste da zadržimo kvalitet i suštinu muzike, a da istovremeno budemo otvoreni prema novim načinima komunikacije. I sam volim da istražujem različite muzičke izraze, i kroz sviranje i kroz kompoziciju, ali mislim da je najvažnije da sve što radite ima iskrenost, umetnički smisao i ozbiljan rad iza sebe.

GLAS: Profesor ste i pedagog na Akademiji u Nišu, radili ste i na Akademiji u Istočnom Sarajevu... Vaši studenti imaju samo riječi hvale za Vas, ali šta je ono što u suštini tražite od tih mladih ljudi i šta je ono čemu težite da ih naučite u radu s njima?

BOGOSAVLjEVIĆ: To mi je uvek posebno drago da čujem, jer mislim da je pedagoški rad mnogo više od samog prenošenja znanja. Naravno da je važno naučiti studenta tehnici, stilu, razumevanju muzike i svim onim stvarima koje su neophodne za profesionalno bavljenje ovim pozivom, ali mislim da je podjednako važno izgraditi mladog čoveka kao ličnost.

Od svojih studenata pre svega tražim iskrenost prema muzici, radnu disciplinu i strpljenje. Danas je vreme takvo da svi žele brze rezultate, a umetnost ne funkcioniše tako. Razvoj muzičara je dug proces koji traži i vreme i zrelost. Trudim se da ih naučim da ne sviraju samo "tačno", već da razumeju šta sviraju i da kroz muziku kažu nešto lično i istinito.

Takođe, važno mi je da steknu samopouzdanje i unutrašnju stabilnost, jer je scena veoma lepa, ali ume da bude i surova. Umetnik mora da nauči kako da se nosi i sa uspehom i sa neuspehom.

Meni je drago kada vidim da moji studenti vremenom postaju samostalni umetnici, ljudi koji imaju svoj stav, svoj zvuk i svoj put. To je, po meni, najveći uspeh jednog pedagoga.

GLAS: Godinama ste na sceni, računajući i školovanje to je skoro četiri decenije stalnog sviranja, iza vas je preko 1000 koncerata, brojna snimanja i pedagoški rad. Nakon svega, šta je to što Vas motiviše kada ponovo uzmete violinu u ruke i možete li uopšte zamisliti život bez tog instrumenta i muzike?

BOGOSAVLjEVIĆ: Posle toliko godina na sceni čovek bi pomislio da se pojavi neka vrsta navike ili zasićenja, i iskreno, ono u određenim trenucima svakako postoji. Ali ono što je lepota ovog poziva jeste da se uvek pojavljuju novi izazovi, bilo u repertoaru, saradnjama ili u samom odnosu prema instrumentu. I upravo se ti izazovi prevazilaze novom inspiracijom i novim razlozima zbog kojih se ponovo vraćate muzici.

Posebno mi je važno to što sam poslednjih godina i kroz bavljenje kompozicijom pronašao jedan dodatni izvor kreativne energije. Kada stvarate sopstvenu muziku, onda na drugačiji način posmatrate i sve ono što svirate kao izvođač. To se prirodno prožima i daje novu svežinu i interpretaciji i celom umetničkom procesu.

Motivacija mi danas ne dolazi samo iz nastupa, već i iz samog rada, iz saradnje sa kolegama, iz pedagoškog rada i iz mogućnosti da nešto prenesem mlađim generacijama. Muzika nikada nije "završena priča", uvek postoji nešto novo što možete da otkrijete i u sebi i u delu koje izvodite. Iskreno, teško mogu da zamislim život bez violine. Ona je postala deo mog identiteta, nešto što nije samo profesija, već način razmišljanja i življenja.

GLAS: Za sami kraj,  banjalučki koncert je jedan u nizu Vaših nastupa, ali, iako živimo u vremenima nezahvalnim za planiranje, kakvi su Vaši dalji planovi u vezi sa muzikom i karijerom generalno? Da li postoji nešto u čemu se niste oprobali, a voljeli biste kada je muzika u pitanju?

BOGOSAVLjEVIĆ: Za mene svaki koncert ima svoju posebnu težinu i značaj, jer se nikada ne doživljava kao rutina. U Banjaluci sam ranije nastupao dva puta u Banskom dvoru i nosim zaista predivno iskustvo sa tih koncerata, kao i odlične kritike i topao prijem publike. Zbog toga mi je posebno drago što se posle više godina ponovo vraćam na ovu scenu.

Danas se trudim da se bavim samo onim programima za koje osećam da mogu da ih donesem na najiskreniji i najbolji mogući način u datom trenutku.

Zato mi kompozicija postaje sve važniji prostor, jer u njoj imam potpunu slobodu i novi kreativni izazov. Ona je po svojoj autentičnosti apsolutni čin stvaranja, dok je interpretacija tuđeg dela, ma koliko bila duboka i lična, ipak u izvesnoj meri vrsta reprodukcije nečega što je već osmišljeno.

Muzika za mene ostaje živ proces, ali se njen fokus prirodno pomera ka stvaranju, a ne samo izvođenju.

GLAS: Banjaluka polako ali sigurno gradi svoju poziciju na sceni umjetničke muzike, preko Simfonijskog orkestra NPRS i Simfonijskog orkestra Akademije umjetnosti, stvaranja pedagoške baze i sve većeg broja odškolovanih mladih i talentovanih umjetnika. Koliko je važno za ovu vrstu muzike ova decentralizacija od većih urbanih centara?

BOGOSAVLjEVIĆ: Mislim da je to izuzetno važno za budućnost umetničke muzike. Kada se kulturni život koncentriše samo u nekoliko velikih centara, onda veliki broj talentovanih mladih ljudi nema priliku da se razvija, da čuje dobre koncerte ili da stekne ozbiljno muzičko obrazovanje u svom gradu. Zato je veoma značajno što Banjaluka poslednjih godina sistematski gradi svoju muzičku scenu — kroz orkestre, Akademiju umetnosti, mlade muzičare i publiku koja sve više prati ovu vrstu umetnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.