Игор Вукојевић за "Глас": За мене није било алтернативе осим музике

У некој најприродној варијанти ја бих цијели живот свирао у неком хард рок концепту, да се могло с тим живјети на овом простору на којем ми свирамо. Међутим, у неким моментима каријере, када сам живио искључиво од свирке, од тога што човјек уживо одради пред публиком, онда сам напросто дошао у позицију да сам се адаптирао на неке потребе тржишта и покушао своју музичку вјештину да артикулишем, да може задовољити неке потребе шире циљне групе од љубитеља тежег рок звука.

Рекао је ово за "Глас Српске" Игор Вукојевић, музичар и кантаутор из Добоја, објашњавајући како му успијева да у једном извођачу помири поп извођача и љубитеља хард рок звука. Талентовани пјевач, гитариста, бубњар и басиста, текстописац и композитор каже да је то музичко стање "доктор Џекил и мистер Хајд" на неки начин обиљежје каријере од дјетињства и да код њега сасвим природно функционише, јер му је ових дана изашао нови поп-рок албум "25", док се његов хард рок пројекат "Ендлес" спрема да изда први материјал за Музичку продукцију РТРС-а.

- У том смислу, у неком периоду живота сам отишао у тај етно-поп, неки модерни поп  или поп-рок звук и, у ствари, име Игор Вукојевић је направљено у том смислу. Име Игор Вукојевић представљају пјесме "Јабука", "Јужније од душе", "Срце не пита" и тако даље, али, у суштини, због моје велике унутрашње потребе да функционишем у неколико музичких жанрова, пошто сам човјек који свира три инструмента, пјевам на неком нивоу, који може да функционише у неким свјетским оквирима и у односу на неко моје студијско знање и композиторски афинитет, једноставно сам се осјећао као птица у крлеци када бих морао да радим цијели живот у једном жанру - рекао је Вукојевић.

ГЛАС: Значи, нема ауторског сукоба, већ један Игор без проблема надопуњује другог?

ВУКОЈЕВИЋ: Апсолутно нема сукоба. Негдје 2020. године дефинитивно сам ријешио да направим практично двије приче, које ће у том жанровском смислу потцртати једна другу. Једна је хард-рок, а друга тај модерни поп и фанки звук... То сам учинио како бих створио два колосијека унутар свог рада и како бих могао потпуно неоптерећено и неконтролисано да се бавим ауторским радом,  без  потребе да неком објашњавам шта радим. Дакле, "Ендлес" је једна практична хард рок прича која функционише негдје између "Вајтснејк" и AC/DC звука отприлике, са неким потпуно свјетским звуком, пјева се на енглеском, а Игор Вукојевић је оно што већ публика познаје током претходне три деценије рада уз сталну надоградњу у звуку и стилу. Једноставно, моје ауторске и извођачке потребе су у једном моменту постале толико широке да сам ја без проблема функционисао на оба нивоа.

ГЛАС: Ту је нови студијски албум, помало симболично назван "25" и нови сингл "Ронилац". У питању је класични поп-рок албум, већ препознатљивог Игор Вукојевић стила, квалитено одсвиран, јасно продуциран, иако први сингл својим нетипичним текстом на духовит начин искаче из било каквог музичког шаблона?

ВУКОЈЕВИЋ: Пази, то јест фанки звук, дефинитивно, који има неке рокерске елементе. Пјесма је настала тако што сам ја чуо једну сјајну тезу, а она каже: "Сине, ако ћеш бити миран од будала, то можеш само под водом". И у том смислу је настала та цијела прича. У ствари, она заправо говори о томе да је обичан човјек данас дословно бомбардован са невјероватно много информација, које све имају тај неки коефицијент сензационализма у смислу како то креира жута штампа, и како генерално креирају медији у свијету. Људе, у ствари, држе у некој стрепњи и страху,  таквим људима, у принципу, једноставно се манипулише. И цијели свијет функционише по тому моделу и онда сам ја, размишљајући о тој теорији, једноставно схватио да би човјек требало да сачува своју енергију, да сачува свој фокус и свој осмијех за ствари које су му заиста важне. Да не преузима на себе та нека тешка бремена свих могућих великих ствари на свијету. И онда је симболички и логично да онај који је писао "Јужније од душе" и бавио се на саркастичан начин неким љубавним темама, давно некад, данас напише "Ронилац". Пјесму која, у ствари, апострофира то да ми можемо и треба да се склонимо. Морамо као људи направити око себе неки симболички зид, односно отићи под неку нашу воду, тачније у неки наш микрокосмос и покушати да се заштитимо од свега тога што нас свакодневно малтретира.

ГЛАС: За албум "25" сте окупили занимљиву музичку екипу?

ВУКОЈЕВИЋ: Што се тиче музичке приче око "Ронилац" концепта и цијелог албума, окупили смо стварно врхунску екипу музичара: Дадо Маринковић на бубњевима, клавијатуре Адис Сирибубало и Дино Мангафић свира гитаре, ја сам у том пројекту свирао бас и пјевао. У ствари, пјесма је кренула музички од бас рифа који креће на почетку и ја сам између тих неких форми, гдје сам правио нови бенд дошао у позицију да немам басисту који би нам задовољио потребе на снимању, али ни послије за  концертну активност. Пошто бас, гитару, бубањ, свирам на неком нивоу који је, како кажу људи, поприлично солидан, ја сам на крају свирао бас и пјевао, што је неки нови изазов  за мене.

ГЛАС: Од рођења сте окружени музиком и музика је просто била судбински избор, али како је то изгледало Вама као клинцу од пет година који свира у бенду "Ток живота" са одраслим људима уз великане попут "Ју групе" и друге бендове тог доба.

ВУКОЈЕВИЋ: Објективно, загризао сам ту музичку  причу прије него што сам постао свјестан себе. Ја сам почео да вјежбам бубањ са двије и по године тако што сам сам себе некако открио, почео да лупетам нешто у просторији гдје су тата и бенд имали пробе. Мислим, нисам ја лупетао, него сам нешто смислено почео свирати, нешто што је тата претходно објашњавао свом бубњару и он је сишао са спрата и видио мене,  који сам као нешто прангијао по бубњу. Од тог момента, ја се тога у ствари и не сјећам, знам ту причу како су је мени испричали, али од тог момента најлогичнија ствар за мене је била да, у принципу, све што ја у животу радим има везе искључиво са музиком зато што сам имао тај неки карактерни смјер који је водио ка томе, поред неког, кажу, невјероватног урођеног талента. И тако сам са шест година постао стални члан бенда одраслих људи, јер су сви остали од мене били старији најмање двадесет година. И онда сам са девет, десет година сам почео свирати гитару и бас, са тринаест сам урадио први аранжман код нас у студију, имали смо аналогни студио, тад није било едита, аутотјуна, тог софтверског система, него си заправо морао да знаш да свираш и пјеваш, да би то имало неког смисла. Тако је заправо настао и мој први албум, који сам ја завршио са седамнаест и по година. И заправо је све остало била нека, како бих рекао, степеница по степеница  у том неком музичком и животном развоју, јер за мене, напросто, није било идеолошке алтернативе осим музике.

ГЛАС: Када сте већ поменули, тај првенац "Рат и мир" био је својим џез и хард рок звуком изненађење за све. Зашто тако захтјевне музичке форме у доба када су на цијени биле доста лакше ноте?

ВУКОЈЕВИЋ: Није било лако за свирање, није било лако за продуцирање, а богами, ни за пласирање у том периоду, да се не лажемо. Зашто једна тако, да кажемо, захјевна музичка форма? Ја о томе апсолутно нисам размишљао у било каквом аналитичком смислу. Имао сам само невјероватну потребу да из себе избацим једну музички визију. Албум се зове "Рат и мир", много је ту текстова који су сиви, да не кажем црни, много је ту хармонија које су дисонантне, које природно звуче у том неком џез-рок маниру. Ја сам само био проводник између те неке унутрашње енергије и потребе да то што осјећам некако из себе артикулишем и, на крају крајева, пустим другима. Ми смо породично учени да мора да се свира добро. Учени смо да ауторски, ако направиш нешто што личи на нешто друго, одмах то згужваш и бациш у смеће. Тако да сам ја у принципу радећи и клешући неку своју вјештину, и ауторску и извођачку, на тим основама заправо то и урадио како је урађено. Данас, кад чујем тај албум, ја не бих ништа ту дирао, апсолутно, ауторски. То је једна веома, веома спретна и прича са великом умјетничком и свирачком тежином. Што је готово невјероватно, да неко у том животном добу, а ја сам то радио између своје 16. и 18. године, да сними и мање-више сам га одсвира. То можда не би било ни објављено, јер, искрено, нисам вјеровао да то овдје има коме да се ни свира ни пусти...

ГЛАС: Ипак је изашло уз јако добре реакције и критике и публике?

ВУКОЈЕВИЋ: Јесте, али тако што је дошло игром случаја до Бата Ковача. Покојни Корнелије Ковач, био је везан за Будвански фестивал, а пошто сам ја тамо аплицирао са неком пјесмом, ја му оставим тај снимљени материјал.  И он мени каже: "Сине, ово мора изаћи и изаћи ће, шта год треба да ја урадим у 'Комуни'". И он је стварно био запео. Да вам искрено кажем, нисам ни био свјестан колико тај материјал стварно има специфичну тежину, док Бата Ковач на то није одреаговао тако невјероватно. И он је мени на неки начин био потврда да оно што радим заиста има неког основа. Тако да је то изашло за "Комуну" и ја сам морао на тај свој албум,  који се у мојој верзији  звао "Пред крај свијета" (смијех) додати још двије пјесме које би, као, повукле комерцијалну ту причу: "Нећу да знам" и "Зовите доктора", то је татина пјесма, на ових осам мојих,  да би то практично постало албум "Рат и мир".

ГЛАС: Занимљиво је да сте у том периоду почели наступати на фестивалима, што је на неки  начин постало један од Ваших препознатљивих симбола. Откуд одлука да изаберете тај тежи пут доказивања, концертима пред публиком, а не спотовима и ТВ  промоцијом, како је тада функционисала музичка сцена код нас?

ВУКОЈЕВИЋ: Знаш како, ми смо живјели у малом граду и мени је центар био у Добоју. Практично,  нисам заправо из те перспективе имао свијест о томе како се улази у бизнис, да постоје мјеста одакле се диктира шта ће ту бити слушано и шта ће се уопште вртјети у етеру. Значи, након тога у два интервала живио сам седам, осам година укупно у Београду. Радио сам разноразне ствари,  у међувремену научио разноразне приче, али из тог незнања како заправо функционише естрадна прича и потребе да ипак негдје функционишем музички, тако је заправо мој пут креиран у тим неким контраопцијама. Да сам имао можда неког ментора који би мене знао ставити у неку стварну комерцијалну  варијанту, у смислу шта је улаз на сцену, вјеројатно би мој пут могао бити другачији у том периоду и можда би се брже могло доћи у неки фокус, али пошто нисам, ишло се тежим путем, учећи у ходу, пред публиком.

ГЛАС: Дефинитивни пробој на сцени дошао је пјесмом "Јужније од душе", која је у великој мјери постала Ваш заштитни знак, заразна поп мелодија, етно-призвук, јак вокал и поново нетипичан текст за поп музику. Та пјесма живи свој живот и данас на много начина.

ВУКОЈЕВИЋ: Пјесма "Јужније од душе" је била класична комедија, која је на крају постала озбиљан хит. То је један саркастични приступ причи о спонзорушама и неким стварима које су пратиле естраду у то вријеме, а као јако млад човјек сретао сам се са разним људима и разним женама (смијех) и та пјесма заправо је настала као један искрен јаук да то није нормалан концепт. Испоставило се стварно да није било нормалан концерт и све оно што смо послије имали,  томе свједочи, нажалост. Неки су у самом старту рекли да је то пјесма која, како би рекли, са неке ћошкасте стране критикује те феминистичке концепције, али уколико се у томе препознајете, уколико ви можете у томе видјети неки проблем, онда припадате неком миљеу који није баш репрезентативан у овом друштву. Тако да у том смислу "Јужније од душе", како бих рекао, није била ни јасна у том неком свом ригорозном облику, него је она третирана као један спонтан хит, али то да она има своју неку вриједност свједочи о томе да она до данас има седам, осам верзија рађених, неких прича, Емира Ђуловића, моје, двије, три верзије, сад су "Хелем Нејсе" узели и сјајно су је урадили, али у суштини, кажем, то је једна прича која је настала из потпуног зезања. Никад нисам ни мислио да ћу ју снимити, ни да ћу је имати на албуму, настала је као чиста лакрдија, али, ето, под неким сугестијама заправо она је дефинитивно детерминисала мој музички пут и драго ми је због тога...

ГЛАС: Албумом "Ловац и плијен" (2010) из вода поп музике направили сте заокрет према рок звуку и рекло би се да сте окружени бендом на бини дјеловали далеко комфорније. Јасно је да тај звук нема толико популарност као поп мелос, али, с друге стране, нигдје нисам чуо да је неко био разочаран Вашим концертом уживо?

ВУКОЈЕВИЋ: Ни ја нисам то чуо (смијех). Шалу на страну, на концертима никад нисмо калкулисали, свирали смо своје ствари, али свирали смо и Ленија Кревица, "Смак", "Бон Џови" и свашта нешто. Прије свега зато што смо свашта нешто могли и жељели свирати како бисмо себи испунили срце, али смо свирали и пјесме које је публика очекивала од мене, те неке препознатљиве ствари у мало другачијем, концертном аранжману.

Наиме, свјесно сам у том моменту мало одступио од те естрадне, поп приче, јер је мени постало веома спорно да се у емисијама појављујем са  Сандрама Африкама и неким другим умјетницима, наступајући на плејбек и уз неке приче потпуно ван музике. За мене то напросто није био амбијент у којем сам се осјећао пријатно и онда сам се културно дислоцирао тиме што сам радио мало другачији албум и склонио се из те лиге сасвим на један фин и господски начин без увреде према било коме.

ГЛАС: Логичан наставак тог пута јесте поменути бенд "Ендлес" у којем сте окупили врхунску екипу музичара уз најтежи звук у каријери. Пјевате на енглеском, бенд праши у хеви фазону, Вјерујете ли да се овим материјалом може направити озбиљан посао или је то ствар чисте љубави, а посао нек остане бизнисменима?

ВУКОЈЕВИЋ: То јесте ствар чисте љубaви. Први сингл бенда "Ендлес" је преслушан у "Сонију", пошто ја четири године живим у Њемачкој, паралелно са БиХ, имао сам прилику га да представим у њемачкој подружници "Сонија" и рекли су ми да су заинтересовани да то издају ако је бенд спреман  да ради сљедећих пет година интензивно студијски материјал и да свира турнеје. Нажалост, екипа која је са мном иницирала ту причу, гитаристи Игор Паспаљ и Милан Кордулов, басиста Вук Бачановић и клавијатуристкиња Миона Граховац, живи у четири земље и шест градова, тако да смо ми били потпуно немогућа опција за озбиљну причу. У "Сонију" су рекли да то ауторски звучи изузетно, то је модерна стадионска музика, интерпретација потпуно врхунска, али смо већ у старту имали проблем, јер се не можемо окупити лако за пробу, а камоли за професионалан рад. Ипак, нисам био разочаран, представио сам се на потпуно другачији начин  као један дио бенда. Да сам ја био централни аутор и да су остали били пратећи бенд, можда би то имало неку другу причу и имало шансу да се на другачији начин заправо пласира, али то онда није бенд, него нешто сасвим друго, а "Ендлес" је прије свега бенд окупљен из чисте љубави.

ГЛАС: Свирате неколико инструмената, продуцирате, пишете и текстове, концерте стављате испред сваке друге музичке промоције, али живимо у дигиталном времену и музика се све чешће пакује као роба. Може ли тај старински приступ музици као умјетности која тражи таленат, али и озбиљан труд и залагање, проћи у ово доба?

ВУКОЈЕВИЋ: У овим годинама тешко бих сад могао прећи преко сопственог ега и неких других ствари, да потпуно трансформишем музичку причу и почнем се понашати паметно у складу са масовним укусом, то је готово немогуће (смијех). Ипак, прије нека три-четири мјесеца ја сам први пут у животу ангажовао екипу која ће ми радити дигитални маркет, не зато што ја желим авионе и камионе,  него да једноставно одредим циљну групу која се такође користи том технологијом и која на телефону проводи јако пуно времена сурфујући, да једноставно тим путем до њих може доћи и "Ендлес" и Игор Вукојевић. Искрено, пошто сам завршио економију и мастер менаџмента, потпуно сам свјестан шта су то канали и комуникације са циљном групом итд, али сам ја на неки мало тврдоглав начин покушавао, тачније нисам покушавао, него сам се пасивно понашао, размишљајући да ћу брже или спорије на крају доћи до својих коначних конзумената. Међутим, то ипак није тако зато што је тренутно на снази једна хиперпродукција у свему, тако и у култури, тако и у овој нашој умјетности, на дневном нивоу буде објављено само на простору бивше Југославије између 50 и 100 пјесама и тешко је уопште доћи до публике. Око мог музичког имена у одређеним круговима постоји одређено, тешко стечено поштовање и ако то што радим може изазвати одређену врсту интереса, онда зашто да то не представим у форми дигиталног маркетинга, да дођем до људи и понудим им музику која је компонована, одсвирана и отпјевана поштено до посљедњег тона и капи зноја?

СВИРКЕ

ГЛАС: Како стоје ствари са промоцијама оба пројекта и свиркама које свакако стижу у овом љетном периоду?

ВУКОЈЕВИЋ: Сад од априла па надаље крећемо са свиркама, за почетак  са "Ендлесом" свирамо данас (18. април) у "Мектир пабу" једну праву рокерску свирку, а послије свирамо у Тузли, Сарајеву, Мостару и тако даље. Током остатка априла радићемо још два спота за двије нове пјесме са албума "25". У питању су нумере "Искориштен" и "Јастук" и до краја ове године сигурно ћемо пустити обје те пјесме, а свакако ћемо се дружити и на свиркама, зато што је то напросто природан слијед догађаја и оно што нам се ради.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.