Борис Режак: Цијели живот слиједим срце, а у срцу куца Бањалука

- Зашто се дешава сад концерт у Бањалуци? Врло једноставно, прошле јесени сам распродао двије МТС дворане у Београду, после тога је био Дом Војске у Нишу, па Српско народно позориште у Новом Саду, гдје сам распродао карте за 15 дана, са пар објава на друштвеним мрежама. И ту се крије одговор на питање. Зашто Бањалука у овом моменту? Зато што Бањалука, нажалост, нема зимски концертни простор. Има дворану "Борик" и нема више ништа. Ја сам долазио овдје у задњих пар година са пјесником Марком Милошевићем, радили смо Бански двор и радили смо прошле године Кастел, али то је нека друга прича и концепција. И када сам израчунао да је мој први, прави, професионални концерт у Бањалуци био давне 2004. годину, схватио сам да је прошла 21 година и да је стварно стигло вријеме да својој публици у свом граду одсвирам један врхунски, прави концерт са бендом и гостима.

Рекао је ово за "Глас Српске" Борис Режак, популарни поп кантаутор, објашњавајући зашто се одлучио да приреди велики концерт на тврђави Кастел 27. јуна ове године. Умјетник који је рођен и своје прве професионалне кораке направио у Бањалуци враћа се, како истиче, са наступом који ће бити и продукцијски и репертоарски спектакл за душу публике и извођача.

- Даћу све од себе да буде најбоље могуће. У сваком смислу. Овај концерт не доживљавам као нешто гдје радим због зараде, него радим да људима буде фантастично. И да мени буде фантастично. Долази мој бенд, момци су са цијелог простора Србије. Доводим своје тон-мајсторе и мајсторе свјетла који ме прате на мојим концертима. Биће нешто, слободно могу рећи, спектакуларно. Имаћу феноменалне госте, али нећемо кварити изненађења (смијех), али у сваком случају, према том концерту се односим као и према свим концертима. Значи, максимум на сцени, емоције на страну, иако су оне, много наглашеније него иначе - рекао је Режак.

ГЛАС: Отишли сте као велики таленат из Бањалукe, а враћате  се као искусан умјетник, са неколико албума, десетинама пјесама на репертоару и стотинама одржаних концерата. Колико се тај Борис промијенио у односу на овог који ће изаћи на позорницу Кастела?

РЕЖАК: У суштини, врло мало. Потпуно сам исти. Године су донијеле искуство и зрелост. То је оно што носим ново, али не дам да ме вријеме промијени. Ја сам прије три године одлучио да се озбиљно вратим музици, да се максимално потрудим, да останем трајан у њој. Имам 26 година каријере на врату, константно сам радио, наступао, снимао пјесме и тако даље. Ипак, у једном моменту ми је кликнуло, желио сам да урадим нешто велико и кад тако сложите ствари у својој глави, само се врата отворе. Много сам радио, имам 61 пјесму студијски снимљену. То је скоро шест албума. Прије пар дана сам проглашен за пјевача године у Србији. Па сам добио и награду као пројекат године за сарадњу са Марком Милошевићем. Прошле године "Господска улица" је проглашена за најбољу поп пјесму у региону. Прије неколико седмица сам побиједио на "Београдском пролећу". То су неке ствари које се стално дешавају. Очигледно да се професионализам, труд и улагање у себе исплате. То је онај дио моје каријере гдје сам раније помало био и лијен. Просто, када видите ситуацију у музици, човјек често дође у искушење да одустане. Да ли има уопште смисла бавити се музиком у доба немузике. На крају, одговор је да! Има смисла, јер данас дјеца пјевају "Господску улицу".

ГЛАС: Дјецу не можете преварити?

РЕЖАК: Дјецу не можеш преварити. Морам да кажем да сам срећан због тога, јер базична идеја за "Господску улицу", била је таква да са том нумером оставим неко културно насљеђе. Нешто да остане као музички дар мом граду у којем сам одрастао и школовао се. Нешто што ће бити и кад мене не буде. И десило ми се то. На много начина она одскаче од остатка мог репертоара. Осјети се баш та нека, једна личнија веза и звучно и пјевачки. Има тај химнични тон. Оно због чега сам ја срећан, што ми се добра реакција десила на ту пјесму, на концертима у Подгорици, Цетињу,  Нишу, Новом Саду, Сарајеву и Мостару, значи на свим овим нашим просторима. Просто је отишла у свијет. То је била идеја пјесме "Господска улица". Да не буде локалног карактера. Да има слике овог града и да има његову душу, а да је сви воле.

ГЛАС: Одрасли сте у породици окружени музиком од рођења, тако да није било много дилема око животних избора. Колико је данашњи умјетник обликован тим дјетињством крај оца музичара и близу позорнице?

РЕЖАК: Мислим да је то један од добрих и важних ствари у мом животу и каријери. Не мора бити главни предуслов, али је сигурно нешто добро да одмалена осјећаш музику. Гледам мало са стране неке колеге, млађе пјеваче,  који су тако видјели на телевизији нека дешавања, па су пожељели да и оно раде нешто слично. Нисам имао тај проблем, ја сам то гледао у кући.

Умио сам се неком другом водом да тако кажем. Био сам на извору. Када гледаш свог оца одмалена на сцени, ако идеш са њим у школу гдје предаје музичко, па прве наступе одржиш са оцем, ако ти у кућу долазе Тома Здравковић и друге звијезде тог времена, јасно је да нећеш себи дозволити да те обликују погрешне ствари као умјетника.

ГЛАС: Са друге стране ту сте научили да музика није оно што се види на телевизији, гламур и слава, него да је то и ствар која тражи озбиљан труд и залагање на дуже стазе.

РЕЖАК: Музика је, нажалост, постала сувише јефтин шоу бизнис. Сам сам ипак стара школа, не могу тако да размишљам, јер не смије да се изгуби душа у пјесми. Мене естрада и шоу бизнис не интересују, само хоћу да пратим своје срце и да радим оне пјесме које ме носе и које су мени лијепе, а у мом срцу и даље куца Бањалука у којој сам одрастао и начинио прве музичке кораке. Ваљда се то носи из куће, имао сам лијепо дјетињство док није почео рат. Ту се враћам, на оно почетно питање какав је Борис прије и сад? Исти је Борис, и даље се сјећам првих лекција, имам то васпитање од својих родитеља, имам васпитање своје улице и мојих комшија, тако да знам да је битно остати човјек и држати се даље од тих шоу лудила и трендова .

ГЛАС: Када смо код пјесама, свака нова пјесма коју сте снимали доносила је нови стандард у Вашем раду од продукције преко избора сарадника и пјевача са којима сте снимали дуете до њихове медијске промоције. Колико је тешко одржавати такав креативни ниво, а сачувати препознатљивост код публике?

РЕЖАК: У томе највише уживам. Када радим са својим сарадницама, а нема са ким нисам сарађивао у смислу студија и писања музике. Сад стварно уживам, искусан сам, знам шта хоћу и шта тражим, просто имам ту могућност да радим шта желим. Био сам 26 година тврдоглав и гурао своју причу и нисам хтио да, што кажу, скренем са пута и ствари се полако отварају без обзира шта издајем. Посљедња пјесма са "Београдског пролећа", "Послије нас" или  нумера "Љуби ме" која је у неком фанк фазону, то ми се свиђа и можда није моја "шоља чаја", али ми је било ок, или не знам сад дует са Невеном Божовић па "Господска улица" или "Ластавица".  Када људи вјероватно погледају шта радим сад и шта сам радио прије то су само зрелије пјесме..

ГЛАС: Ове године стигла је и важна награда на "Београдском пролећу" за пјесму "Послије нас", није прва у каријери, али с обзиром на то да је освојена на овом фестивалу, свакако има специфичну тежину, посебно узимајући у обзир изузетно снажну конкуренцију?

РЕЖАК: Значи много. Да се не лажемо, када успијете у Београду, граду са два милиона становника, у једној невјероватној конкуренцији, успјели сте свагдје на Балкану. Могу да кажем да сам успио, не само због ове награде на "Пролећу", већ и због тога, што за пар дана отварам продају карата за концерт у Центру "Сава" који ће бити 14. октобра. И награда и концерт су само потврда, озбиљног рада и љубави према музици. Једна лијепа енергија коју размјењујеш са публиком, а кад постоје неки људи који пјевају твоје пјесме заједно с тобом, то је успјех. Све остало је пролазно у поп музици.

ГЛАС: Модерна поп музика је у великој мјери одраз хаотичног дигиталног времена  и срозаних моралних норми времена у којем живимо, али Ви не одустајете од класичног приступа, вокал, живи инструменти, квалитетна продукција и наступи уживо?

РЕЖАК: Заиста нешто много не пратим сцену код нас. Мало гледам свјетске трендове у поп звуку,  шта се дешава и гледам нешто што је било некада давно. Волим за своју душу слушати Мајкла Бублеа, Френка Синатру, Дина Мартина, тај евергрин поп. Одрастао сам на "Битлсима" и сличним класицима. Погледао сам рецимо, недавно филм о Бобу Дyлану са супругом и били смо у биоскопу супруга, ја и још троје људи у биоскопу који прима 500 људи у Београду. Ипак, послије тог сјајног филма, био сам додатно инспирисан да сутра ујутро устанем и да још срећније свирам. А што се тиче мене, више немам тај проблем доказивања било коме. Одавно радим само оно што ме носи као пјевача и тако сам увијек се односио према томе.

ГЛАС: Сваки концерт, укључујући и овај на Кастелу је потврда каријере која је иза Вас, али од старе славе се не живи, па шта публика може очекивати ново од Вас у периоду који је пред нама?

РЕЖАК: Поменуо сам да отварамо продају улазница за Центар "Сава" и сада морам сваки дан да радим и на маркетингу и на новим идејама,  наравно и новим пјесмама. Мислим, то је то, сад нема назад и тек сад не смијеш да  забрљаш (смијех). Шалим се, нема се шта забрљати, ради се много, али лијепо се осјећам и захвалан сам тим људима који ми враћају то на концертима. Не размишљам о новом албуму, немам сад времена да се осамим на дужи период у студио, али ускоро ћу објавити једну лијепу ствар, винилну плочу, компилацију, са шест студијских и шест концертних пјесма  и продаваћу је искључиво на својим концертима, као мали дар за поштоваоце моје музике.

ГЛАС: На страну соло каријера, поменули сте већ серију врло занимљивих наступа са Марком Милошевићем под називом "Поезија и песма живота". Како је дошло до те сарадње која сваким наступом показује да вријеме поезије још није прошло?

РЕЖАК: Спонтано је дошло. Марко је дошао на један мој концерт и када смо се упознали, предложио ми је да понекад заједно наступамо. Нажалост, имао сам много наступа и просто речено, нисам имао времена. Ипак,  у једном моменту смо се некако укачили, без икакве амбиције, почели сарађивати и онда смо кренули да радимо без неке помпе, мања мјеста типа центре за културу, позоришта, клубове и то се претворило у неку врсту лудила које је и нас изненадило. То су само два аутора на позорници, који изводе своје пјесме, пјесник чије су пјесме рецитују и кантаутор чије се пјесме пјевају уз пратњу клавира. Марко не изводи туђу поезију и ја не изводим туђе пјесме, али изгледа да је аутентичност тог пројекта и да је та огољена емоција некако дотакла публику. Мислим да смо у двије године одржали преко 250 концерата и онда кад имамо пар дана одмора, онда ја организујем своје концерте. Укратко, лудило.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.