“Злочин и казна пуковника Каламанде”

Пред судом јавности појавио се роман Бранка Перића у издању “Независних новина” под називом “Злочин и казна пуковника Каламанде” инспирисан недавним ратним догађајима на простору БиХ. Ова публикација правника и публицисте Бранка Перића на специфичан начин слика протекли рат и даје психосоцијалну анализу личности једног “измишљеног” судионика ратних догађања, који је, мимо своје воље, увучен у грађански рат и због тога трпи посљедице. Текст је врло актуелан и представља анализу узрока ратних догађаја, посљедица, судионика и суноврата међународног права и правде и чини трактат о правди и праву, политици, и покушајима наметања колективне кривице српском народу.

Градећи причу о високом српском официру, пуковнику Мијату Каламанди осуђеном на дугогодишњу казну за ратне злочине, Перић читаоцу нуди исповијест свог јунака проткану дубоким размишљањима и анализом друштвених и политичких процеса и догађаја. Перић се не ставља ни на једну страну и кроз свог јунака отворено проговара о проблемима, дилемама и жестоко жигоше неправде које се чине према људима. Он недвосмислено осуђује рат и разоткрива прљавост политике, бестијалност грађанског рата и негативну улогу међународних субјеката у етикетирању одговорности једног народа за рат и страдања у БиХ.

Роман представља монолошку исповијест јунака, пуковника Мијата Каламанде, војника и човјека који служи девету од 24 године затвора, изречене од суда, за ратне злочине који је уважио имагинарне чињенице и “заштићене свједоке”. Перић је врло добро осликао свог јунака као официра ЈНА, човјека припремљеног и опредијељеног да брани државу која се наочиглед свих распада и српски народ, који се по ко зна који пут нашао на раскршћу. На почетку романа много је дилема које Каламанда није могао разумјети. “Дошло неко чудно вријеме”, прича Каламанда. “Сви све знају. Хоће своју војску. Сви би да командују. Предсједник општине навукао војну униформу, формирао батаљон за одбрану града! Свештеник запртио 'калашњиков', преко крста реденик...! Затворио јеванђеља... Питаш се шта се дешава?”

Сазнање за хапшење Ратка Младића и његова предаја Хашком трибуналу изазвала је код Каламанде запрепашћеност срамним актом српских власти да изруче генерала. “Тако се своји генерали не издају. Или им се суди или им се додјељује ордење. Изручиш ли га изручио си себе!”, гњеван је Каламанда. “Они га прво понижавају у самозаточеништву као мученика, а онда га болесног предају да се цијели свијет смије српском генералу. Већег народног самопонижења неће бити у историји српског народа”. Каламанда прича да је знао генерала Младића и да је сигуран да он као врстан официр никада не би наредио убијање цивила. Ипак на крају поставља питање: “Зашто бих ја бранио Младића? Он свој крст носи као и ја свој. Официр је или побједник или је крив. Ако ниси побједник крив си”.

Суочен са дугогодишњом затворском казном која је плод судских манипулација пуковник Каламанда прича: “Више није важна правда. Хашки трибунал је у међународно право увео и злочин против правде. Тако се зло претвара у добро, а злочинци у спасиоце и добре момке. Зашто у Хашком суду за хрватске генерале, починиоце масовних злочина над Србима у Крајини, нема кривице. Или за масовне злочине над Србима на Косову нема одговорности за команданте ОВК. То је нова међународна правда. Тако за Американце не важи Међународни кривични суд јер њихови војници и команданти не могу одговарати за масовне злочине почињене над цивилима у Ираку, Авганистану, Либији и широм свијета гдје заводе демократију. Никада ниједан амерички војник није одговарао за злочин, што је суноврат међународне правде”, констатује Каламанда.

Што се тиче суђења за ратне злочине, Каламанда указује да што дуже траје истрага и суђење то је већи злочин. Што већи злочин то је већа казна. “То је стратегија Хашког трибунала и Суда БиХ. Причај народу свако вече о суђењу за ратни злочин да га убиједиш да је Мијат Каламанда монструм који је палио и убијао из обијести”. Његово суђење трајало је три и по године па је зато и добио дугогодишњу робију. “Свједочило је у мом случају неколико 'заштићених свједока'. 'Заштићени' су и нико не смије да открије њихова имена. Доведу свједока да потврди твоју кривицу а не знаш ко је и не дају да га видиш. Не можеш да чујеш ни име, само А, Б и слично. Смјесте га у неку просторију, измијене му глас и слушаш његову причу. Све што тужилац пита 'заштићени' зна и говори без грешке. Режирани лажов!”, закључује Каламанда. Некада су свједоци били испред судија и гледали оптуженог у очи, а данас њих нема, они су имагинарни. “Један 'заштићени' из мог случаја се прославио”, прича Каламанда. “Кад год тужиоцу затреба доказ он се појави. Са њим је склопио споразум да ће умјесто тридесет за почињени злочин добити пет година затвора ако свједочи против официра и војника бригаде. Има свједока који су лажним свједочењем профитирали. Постали богати. Добили исељење у треће земље, други идентитет и посао. Тако се тргује доказима. То је стратегија Хашког суда”.

Запањен нечовјечним понашањем појединаца Каламанда каже: “Наш човјек је јефтин. За паре са њим можеш како хоћеш. Плате му и он каже да га џелат у логору није мучио. Платиш и не идеш у рат. Платиш и идеш на размјену. Откупиш живот. Тако је свједок у мом случају, каже он, био професионални свједок у многим случајевима. Ради се о обичном сеоском лопову који је од рођеног оца украо волове и продао их на пијаци у Дервенти и за новац ће учинити све”.

У судској представи оптужени је против читавог свијета. Не може бити правде кад ти суди цијели свијет. Познато је да послије рата суди осветничка страст и политика. О суђењима Каламанда каже: “Више није довољан ратни злочин како га обичан човјек разумије. Он мора бити 'удружени злочиначки подухват', јер онда можеш да бираш кога ћеш оптужити. То је ублажена варијанта колективне кривице. Мора се приказати да се мој народ удружио ради злочина, а не да сачува државу и своја права. Наше судије и адвокати послушно учествују у ругању правди… О судијама сам имао другачије мишљење”, истиче Каламанда. “Замишљао сам их као античке мудраце, озбиљне и замишљене ликове. Ништа од тога. Тупави и одсутни погледи, разговор преко воље и недопустива површност. Оптужнице и писане одлуке су посебна прича. Толико неписмености и бесмисла на једном мјесту тешко је наћи. Често реченице немају никаквог смисла. Незнање судија се скрива репресијом. Најтеже казне изричу најлошије судије и најгори људи. У рукама судија је огромна моћ због чега се људи морају забринути за правду”.

“Рат је данас највећа инвестиција”, истиче Каламанда. “Ко је данас профитирао од нашег ратовања и међусобног убијања? Странци! Они су рат осмислили, извели и данас извлаче профит. На почетку кризе земље Европе и САД подржавале су сецесионизам и били савезници неким странама у сукобу. А онда ти исти ратни хушкачи уде што си ратовао за њихове циљеве. Не би било Сребренице да није било заштићене зоне коју су они осмислили. Човјек своју бол и несрећу најчешће лијечи туђом несрећом. Можда је у томе суштина историјске спирале злочина”. “Прича о геноциду је политичка употреба рата”, истиче Каламанда. “Наставак рата политичким средствима и пропагандом. На сцени су драстичне злоупотребе жртава на свим странама. Нечасно је од људске трагедије правити политичку причу. Нема кога питати зашто се не говори о Јасеновцу, Дракулићу, Козари гдје моји мртви преци почивају, а гдје се уистину десио геноцид”.

Говорећи о цркви и вјерницима пуковник Каламанда има јасан став: “Сад су у цркви први они који су Бога помињали само у псовкама. Помијешали се вјерници и безбожници, поштени и лопови, грешни и правовјерни. Ратни профитери, криминалци и злочинци су на слободи. Помолиће се Богу за опрост гријеха”. И сам пуковник Каламанда истиче своју одговорност за понашање таквих појединаца: “Они су моја казна. Ја сам један од криваца што они спас за своје гријехе траже у цркви. Ја сам им потписивао потврде да не ратују и да зарађују за војску. У рату ми је доста сметало петљање Цркве у политику и војску. Почели свештеници да обилазе линије, дижу морал. А дижу тако што пљују на прошли систем, на официре комуњаре и ЈНА”.

Говорећи о свом ангажовању у рату и каснијем односу према њему Каламанда каже: “Ратовао сам да заштитим мој народ”. Међутим, он пита: “Гдје је мој народ када су ме хапсили. Јесу ли протестовали када је хапшен њихов пуковник. Што се не угледају на комшије Хрвате који листом устају у одбрану и подршку својих официра и приучених генерала. Ни институције моје републике нису прстом мрднуле да нам на суђењима помогну. Као да се њих тај рат не тиче, иако уживају плодове борбе српских бораца. Нисам заслужио казну од двадесет четири година затвора, због наводне командне одговорности”.

Није њему тешка само казна, више га вријеђа однос српских власти и јавности у Србији, због којих му се син убио, а кћерка живи у тешкој ситуацији. И о одликовањима Каламанда има своје мишљење: “Одликован сам више пута високим одликовањима за заслуге у рату. Због небриге институција дође ми да их вратим. Не смије бити одликован неко за смрт мојих 530 војника у бригади… Ако некоме треба дати ордење то су погинули борци. Одликовања живима је доказ људске похлепе”.

“Међу официрима је увијек било људског отпада као што га има и у другим професијама”, истиче Каламанда и додаје: “Побјегнеш непријатељу, однесеш му тајне податке и постанеш јунак… Ти си херој и доказујеш да су ти нови послодавци бољи. Има примјера издајника за школску лектиру. У нападу на војну колону он наређује да се не пуца а њега нико не слуша. Командант кога војска не треба боље је да се убије. Није свјестан да противницима служи само за пропаганду. Има људи који ничу тамо гдје нису посијани. Бескорисни су. Постају друштвени коров. Мој колега под утицајем разних снага постао хуманитарац. Официр иза кога су остали мртви бави се хуманитарним радом, па зар то није суноврат човјечности”.

У својој исповијести Каламанда каже да му однос војске и политике уопште није јасан. “У рату сам знао да ту нешто не штима. Радован једно, Младић друго. Политика је чудо. Даје моћ. Опијум је. Манипулише масом. То ти је као магија. Попнеш се на бину и гледају те као бога. Говориш а они аплаудирају. Ти повисиш тон они још јаче. Ти подвикнеш они у транс... Наше политике угрожавају разум... Народ је обневидио од перфидних политичких превара и подлости. Нико не брине о држави и народу... Код нас у политику иду они који треба да ријеше неке своје проблеме. Један дио тих људи одрастао је на мржњи. Згадила ми се политика у рату. Нема сагласности око националне политике. Ако тога нема, онда нема ни јаке државе”.

“Не могу никако да затвор прихватим за казну. И смртну казну бих лакше поднио јер знам да нисам крив. Затвор је школа за будуће криминалце. За нас ратне злочинце други су павиљони. Улажу у нас. Донијели су нова правила и њима укинули затворске погодности. Када сам улазио у затвор знао сам да губим своје мјесто у нормалном животу и улазим у потпуно непознат свијет. Дође вријеме кад човјек своди рачуне. Бројиш изгубљено. Видиш да губитак претеже. Учине ти други да живот није ништа. И сваким даном у затворској ћелији чујем црквена звона и чекам када ће она зазвонити за мном, пуковником Каламандом”.

Кратким и прецизним реченицама Петрић смјело износи ставове и закључке пуковника Каламанде око многих питања која оптерећују босанско-херцеговачку стварност. Мада у роману нема великих заплета, карактерише га дубоко и отворено промишљање друштвених и политичких феномена. Неки од представљених ставова аутора вриједни су детаљног ишчитавања. Због отвореног прилаза те актуелности садржаја роман ће имати значајан одјек у јавности и послужити објективнијем поимању правде и права у БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.