Жарко Шарић: Човјек "Босне" и библиотеке

За Бору Капетановића, пјесника, давно сам чуо, можда негдје раних осамдесетих, али нарочиту пажњу нисам обраћао вјерујући да је у чету литерарних јуноша ступио још један млади стихотворац надобудник, један од оних који већ послије прве пјесме објављене у каквом часопису или новинама, почиње да вјерује у своју бесмртност. Вријеме је протицало, понекад би ми на страницама новина поново поглед прелетио преко имена које ми и даље није ништа говорило. И тако све негдје до неке деведесет шесте-седме, не сјећам се тачно, до симпатичне емисије ТВ Републике Српске „Мали ноћни разговори“, у којој је још симпатичнија водитељка Теодора Урукало најавила свог госта Бору Капетановића .

На екрану је од самог старта емисије почело некакво надигравање и натпјевавање – на луцидна питања, разложне и умјесне упадице водитељице надовезивали су се јасни и увјерљиви одговори какви се могу очекивати само од јаког и стаменог човјека бистрог ума и блиставог духа. Са особитом пажњом остадох прикован уз екран непун сат и на крају емисије иститнски зажењех да упознам тог пјесника и човјека.

У култном бањалучком хотелу „Босна“, на неупадљивом мјесту у углу крај зида, некако с прољећа, мислим да ће бити деведесет седме, препознадох ону физиономију која је коју вече раније напречац освојила моје симпатије. Сједио је сам над расклопљеном књигом (примијетио сам да је то био Борхес) и одбијао бјеличасте димове јефтине цигарете. „Ви сте пјесник Боро Капетановић, ја сам тај и тај, желио бих, ако не сметам, да с вама попијем једну добру кафу.“ На његовом лицу које се до малочас доимајло готово хладним и неприступачним, разлио се топао осмијех пријатног изненађења. Устао је, пружио ми руку и као да ме угошћује у свом топлом дому, показа столицу крај себе.

Тако је почело наше пријатељевање и моје проницање у пјесничко и људско биће овог човјека. Показаће се да ту није било потребно улагати посебан напор. Јер он је од оних људи из којих већ у првом контакту исијава урођена способност за успостављање искрене присности, он одмах постаје саговорнику близак и као старом знанцу одмах ће се показати у свој својој интими. Говориће о свом животу све, ништа неће сакрити ни прећутати. И некако ненаметљиво и спонтано даће до знања да ни од кога ништа не очекује. Такав Боро ће ми се потврђивати увијек убудуће и баш због тога биће некако посебан. Свакако, та његова посебност не би падала у око и била памћена и истицана без поетског дара и дјела које је створио.

Ријетки су ововремени пјесници тако омиљени и од публике тако топло доживљавани као пјесник Боро Капетановић. Ријетко ко ако он успијева да код читалаца, а посбено код слушалаца разбуди и до усхита доведе опште људску потребу за лијепом рјечју, сроченом и сложеном у стих и строфу. Њега са једнаким заносом слушају дјеца и домаћице, универзитетски професори и бивши ратници, сељаци и истински књижевни зналци. Боро, гдје год се као казивач своје поезије појави, на мах постаје суверен сцене за коју магијски прикива пажњу публике. Мало је пјесника који знају тако успјешно са варошких тротоара и из задимљених бирцуза  покупити оне „дрипачке“ манире, форе и фазоне па их симпатично уобличити у у стихове и строфе. Али из његових стихова знају да се отму и болни уздаси, да зацвили рањена душа, да из стиха процури крв.

Нема сумње, Боро Капетановић је особена појава и у свом стваралаштву и у животном стилу. У времену херојске борбе већине за преживљавање ријетки су примјери крајње незаинтересованости, готово неодговорности  човјека за властити егзистенцијални минимум, који су равни Бори. Чини се да су му његове пјесме и његове књиге једини разлог живота. Он је оригиналан у свему па и у (не)организовању своје свакодневице. И ниучему се не осврће на правила и форму. Тако се бар доима оним што износи на излог. У унутрашњости „дућана“, међутим, мало је друкчије. Ако га пажљиво загледате тамо „испод кошуље“, открићете да је емотиван и рањив. И не би се баш могло рећи да му ништа не смета. Чини се да му више од неимаштине, те вјерне и вјечите пратиље добрих пјесника, више смета што у друштву у коме живимо готово и не постоји нека поштена верификација и процјена књижевне, умјетничке и духовне продукције уопште. Смета му што је у овом времену испретураних и наглавачке постављених вриједности стваралаштво лишено било какве друштвене пажње и третира се као приватна ствар појединца. С те стране долази код њега до разигнације коју све безуспјешније скрива. Излаз налази у оној шантићевској оданости девизи да пјесма слади в'јек, да је тузи л'јек, да је трунак раја.

Пјесник и човјек Боро Капетановић је сам на својој страни, али код њега су сви добродошли. И долазе. У хотелу „Босна“, у оној приземној кафани, некад познатој као пензионерски рај, укрштају се путеви писаца и свих других поклоника духа; намјерника са све четири стране Републике Српске који у „престоници“ имају неког посла; универзитетских професора и других умних глава; доконика разних фела који ту могу прочитати новине; народних посланика и других познатих фаца; литерарних полетараца и глумаца којима се умјетнички свијет тек отвара; новинара и ... „Престонички“ центар, рекло би се, је управо та „Боснина“ кафана, а центар тог центра је сто пјесника Боре Капетановића који он, с непреведно непризнатим правом „посједује“ годинама. Заузима га свагог јутра прије девет и све негдје до пола три угошћава припаднике горе поменуте структуре. Сви који желе могу ту посјејсти да чују коју паметну, ако им се посрећи, неко ће им палтити кафу, ако су при парама и сами ће платити туру и примити захвалност оних што су се као чичци окупили око Боре за „његовим“ столом, за којим се воде искључиво академски разговори. Ако Боре тренутно ту нема, онда је у библиотеци.

За Андрића Добрица Ћосић је рекао да је човјек Босне и библиотееке, што ће рећи посвећеник босанског вилајета чију је прошлост страсно откривао и проучавао и све то смјетио у своју литеретуру и своју докторску дисертацију. Боро Капетановић такође је човјек „Босне“ и библиотеке. Истина „Босне“ са наводницима, Босне која носи наслов бањалучког хотела. „Босна“, библиотека и позорница су његова „природна средина“. Ту он једино умије да дише и плива и неким себи својственим магнетизмом привлачи, углавном, сличне „пливаче“, људе од духа. Зато је та окупљаоница у „Босни“, у пјесничком братству и добила поетичан назив – академија. Први човјек „академије“ је, ту двојбе нема, пјесник Боро Капетановић. И ма колико неки „самозначајни ствараоци“ појам академије  изговарају са пежоративним призвуком, „академија“ у бањалучком хотелу „Босна“ је институција. Створио ју је (предлажем да буде доживотни предсједник) пјесник Боро Капетановић.

Једног тужног дана кад Боро оде, пјесничка братија, ако се буде окупљала у „Босни“, требало би да чува његову празну столицу. И да му сваки пут поручи „кратки еспресо“, ону кафу од свега три срка. Био би ред. А управа хотела да више те столице окачи његову слику. И то би био ред.

(Из књиге Камен и ријеч, аутора Жарка Шарића, издање „Бесједа“ Бања Лука и „Арс Либри“ Београд, 2011. год.)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.