Владимир Вујиновић: Живот важнији од књижевности

Са тим променама сам, као писац, преузео значајан ризик.

Преместити главног јунака из већ изграђеног и добро познатог универзума у потпуно други амбијент, у другу државу, међу нове ликове - то није мала ствар. Надам се да се ризик исплатио, о томе ће, наравно, просудити читаоци.

С друге стране, то и није тако редак случај у крими-серијалима. Несбе је читаву радњу своја прва два романа о Харију Хулеу сместио ван Норвешке. Идеју за „Молоха“ имао сам још пре него што сам почео да пишем свој први роман, а та идеја суштински је у вези са концептом целог серијала и развојем лика Филипа Вујића. Може се рећи да сам тек са „Молохом“ заокружио своју почетну креацију.  
 
Рекао је ово за „Глас Српске“ Владимир Вујиновић, писац и публициста, објашњавајући зашто је у свој нови, трећи по реду, роман са инспектором Филипом Вујићем, као главним јунаком, увео бројне промјене.  
 
У новом роману аутор хваљених трилера „Јутарња звезда“ и „Сламар“, радњу је измјестио са Балкана у САД, а заплет покрећу ритуална убиства новорођенчади, али како Вујиновић истиче, тешко је писати о неугодним темама на лаган и релаксирајући начин.  
 
- Злочини над децом, трговина људима, секс-трафикинг и педофилија главне су теме мог новог романа. То су веома тешке и неугодне теме, а о тешким стварима не можете писати на лаган и релаксирајући начин, што објашњава толико мрачан и језовит тон књиге. Један од разлога због којих сам причу изместио из Србије јесте и тај што сам желео да код домаћег читаоца амортизујем тежину теме. Наравно, сличне ствари могу се догодити и код нас, и нажалост дешавају се, али имајући у виду природу тог криминалитета и његов интернационални карактер, реч је о глобалном феномену. Логично је било да Америка буде најпогодније тло за ову причу, рекао је Вујиновић. 
 
ГЛАС: Колико је у самом занатском смислу било тешко јунака измјестити из средине коју добро познајете у ону коју углавном знамо из фикције. Колико је то тражило истраживања и отежавало креирање увјерљивости, као једног од кључних сегмента у стварању трилерске атмосфере? 
 
ВУЈИНОВИЋ: Њујорк, као главна позорница приче, на почетку ми се заиста чинио као велики изазов, али на крају је све испало много лакше него што сам очекивао. Истраживање и прикупљање грађе за Њујорк није се много разликовало од рада на Београду. Главни јунак јесте Београђанин, али ја нисам, па сам се у прва два романа суочавао са сличним проблемом као у „Молоху“ са Њујорком. Срећом, „Гугл мапе“ и слични интернет алати данас нам омогућавају да детаљно истражимо било коју локацију. Данас можете без проблема сместити радњу романа било где у свету. За мене је додатни изазов представљало савладавање америчког правосудног система и методологије рада њујоршке полиције. Истина, ни то понекад није довољно да би се пренео прави дух места на којем никада нисте били. Моја срећа је у томе што сам Њујорк одувек волео. То је град моје младости и детињства, град популарне културе, град у којем су се дешавале радње многих књига, филмова, серија и стрипова које сам обожавао. Због тога сам имао доста предзнања о том граду. Неки читаоци који су били у Њујорку похвалили су Њујорк из мог романа, а то доживљавам као велики комплимент. 
 
ГЛАС: Мотив око којег плетете Вујићеву истрагу јесте стравичан, нажалост живимо у свијету у којем инспирације за овакве теме, нажалост имамо на претек од „Лолита експреса“ до геноцида у Гази. Колико је „Молох“ инспирисан стварношћу, а колико је Ваша фикција морала да направи баланс, да избјегнете ту, назовимо је, замку документаризма?  
 
ВУЈИНОВИЋ: Морам одмах да нагласим да је радња „Молоха“ потпуна фикција, али је утемељена на томе како оваква врста криминала заиста функционише у стварности. Онај део приче који се односи на секс-трафикинг заснован је, према ономе што сам сазнао у истраживању, на стварним механизмима трговине људима између Мексика и Сједињених Држава. Наравно, као што сте и сами приметили, успех уметничке фикције лежи у томе да превазиђе реалност, да не остане пуко пресликавање, већ њена рефлексија и интерпретација. У „Молоху“ се чак спомиње и Џефри Епштајн па читаоци у перверзним склоностима њујоршке елите коју описујем могу да препознају аналогију са афером „Лолита експрес“. Ја, као уметник, само покушавам да на уметнички начин уобличим тему којом се бавим, да поставим питања о томе где смо ми као људи и као цивилизација. И куда идемо. Пример Газе, који помињете, најбоље показује најстрашније лице тог архаичног механизма који и даље убија децу, као што их је убијао кроз читаву историју људског рода. Показује да је и данас могуће, пред очима целог света, пред камерама и новинарима, у срцу цивилизације која себе проглашава хуманистичком, жртвовати децу, поклати их и убити на најбруталнији начин. А да нико ни не трепне. Управо у тој контрадикцији - између света који се хвали напретком, либералном толерантношћу и хуманизмом, и стварности, у којој се, у име профита, у име прогреса, и даље приносе људске жртве, лежи и суштинско питање „Молоха“. То је питање које не можемо заобићи, јер ако га упорно не постављамо, можда ускоро више нећемо имати ни времена ни права да га поставимо. 
 
ГЛАС: Сам јунак постао је далеко мрачнији, помало разочаран у своју професију и самог себе, једна врста аскете у мисији, који не одустаје, налик на јунаке филмова Роја Шредера или Клинта Иствуда. Колико сте Ви кривац за промјену његовог схватање свијета, а колико саме околности у којима дјелује у „Молоху“? 
 
ВУЈИНОВИЋ: На први поглед у томе заиста постоји контрадикција - између Филипа Вујића који редовно чита Библију и који је хришћански верник, или бар упорно тежи да то буде, и оног мрака и песимизма који проналазимо у његовој души. Ту већ задиремо у озбиљно теолошко питање: да ли је истински верник онај који споља тако изгледа, који редовно иде на литургију, ревносно се држи традиције и обавља све религијске ритуале, или верник може бити и онај који пролази кроз кризу, бори се са самим собом и понекад сумња? Немачки филозоф Хајдегер човека дефинише као „биће смрти“, а људскост, по њему, произлази управо из свести о властитој пролазности. Лик Вујића је типичан трагалац. У њему има нечега ставрогиновског, у њему има и Ивана Карамазова и Растија Кола из „Правих детектива“. Он је симбол оне ватрене, грозничаве религиозности о којој је писао Достојевски, религиозности која подсећа на блуз гитаристу што извлачи меланхоличне тонове, јер не може да свира као да смрти нема. Ипак, упркос том мраку и унутрашњим ломовима, Вујић никада не губи снажан осећај за правду. Он није толико мрачан колико је у потрази, у оној хајдегеровској борби да у простору пре смрти пронађе смисао, јасне вредности и светлост која му може дати оријентир. 
 
ГЛАС: Једна од новина јесте наглашена бруталност у одређеним моментима романа, скоро у водама хорора, тј. слешера, што је такође додатно истакнуто у односу на прва два романа. 
 
ВУЈИНОВИЋ: Јесте да сам се у прва два романа, као приповедач, углавном појављивао тек када се злочин већ догодио, па сам ретко експлицитно приказивао насиље. У „Молоху“ сам свесно прешао ту границу и одлучио да покажем злочин у његовој сировости и бруталности, јер другачије би било неискрено према самој теми. Када пишете о трговини људима, о злочинима над децом, о педофилији и експлоатацији, немате право да будете уљуљкани или да то ублажавате. Не можете тад да пишете у белим рукавицама. Наравно, нисам желео да насиље постане само себи сврха, нити да личи на пуко уживање у слешер елементима. Бруталност је ту како би читалац осетио тежину ужаса и беспомоћност жртава, како би разумео размере онога о чему говорим. На крају крајева, истински хорор је управо у чињеници да све то није само плод маште, већ део стварности. Управо зато сам и ишао даље него раније, да бих показао да овај роман не говори само о измишљеном крими-заплету, већ и о мрачном лицу нашег света, оном које бисмо сви можда најрадије заобишли. Али књижевност не треба да заобилази. 
 
ГЛАС: Занимљив је и један од епилога романа, мислимо на поглавље „Насукани кит“, који својом мелодраматичношћу и натурализмом, прилично одскаче од остатака романа. Да ли је то нека врста контратеже свом том насиљу и злу које нас засипа са страница „Молоха“ или има неки други мотив да се нашао баш у овом роману? 
 
ВУЈИНОВИЋ: Лично волим да читам трилере, нарочито оне мрачне и меланхоличне ноир приче, али сам и у томе прилично избирљив. Волим када је тама дозирана. Не волим када аутори, на неартикулисани начин, затрпавају читаоца само мраком. То сам покушао да избегнем у „Молоху“. Та сцена са китом требало је да унесе контрапункт насиљу и злу које доминира причом. То није само епилог, већ и симболична сцена у којој се сабира читава атмосфера романа. Насукани кит је метафора и за Филипа Вујића, и за цео свет романа, огромна сила живота која се бори, али је на ивици гушења. И док гледамо како људи узалуд покушавају да спасу огромну животињу, ми осећамо и немоћ пред злом, и крхкост људског постојања. У тој слици је и суштина романа: тама јесте свуда око нас, али светлост се увек појављује кроз емпатију, кроз топлину, кроз нежност, кроз додир девојчице и њену невину жељу да помогне. За мене је тај призор са девојчицом и насуканим китом можда и најважнији тренутак књиге - тренутак у којем се види да смисао опстаје чак и када се живот гаси, чак и тамо где победа није извесна. 

 
ГЛАС: Сам роман мајсторски држи темпо, увјерљивост карактера и пажњу читаоца, има једну врсту „фатализма“, која се на моменте могла осјетити у „Јутарњој звезди“ и „Сламару“, али никад овако истакнуто. Дјелује да је за Вас „Молох“ нешто далеко више од још једне књиге у Вашем опусу. 
 
ВУЈИНОВИЋ: Неки моји пријатељи су ми рекли да у тој језивој и мрачној атмосфери „Молоха“ препознају и једну велику личну дозу. И у праву су. Писац никада не може своје писање потпуно да одвоји од личног живота, колико год да се труди да буде „само“ фикција. Увек се мора откинути и део срца, део душе. Писање је процес који писца обликује, као што клесар длетом обликује камен, тврдо је, неугодно, често болно. Током рада на овом роману носио сам на леђима сопствену трауму. Моја мајка је била тешко болесна док сам писао „Молоха“, а књига је објављена непосредно након њене смрти. То је била најдубља бол мог живота, искуство које је променило мој поглед на све па и на књижевност. Када гледате нечији полагани одлазак у смрт, када сваки дан осећате немоћ пред болешћу и неумитношћу краја, то је заиста страшно искуство. И верујем да се та патња осећа у књизи, у њеној атмосфери, у њеном фатализму. На неки начин смрт је стална пропратна тема свих мојих књига. Али у „Молоху“ је добила посебно снажан тон, јер сам је и сам тада гледао из непосредне близине. Иако је та бол била лична, верујем да ми је и као писцу помогла да будем аутентичнији када пишем о смрти. То не значи да сам тражио утеху у писању, више да сам кроз писање успео да дам смисао једној ужасној празнини. Зато је „Молох“, на неки начин, за мене био средство да се суочим са сопственом патњом и траумом и да је преточим у причу која превазилази мој лични бол и добија универзалнији карактер.  
 
ГЛАС: Судећи по реакцијама поново сте направили корак даље, из приватних разлога нисте се пуно ангажовали око промоција, какви су даљи планови у вези са романима и генерално ауторским радом? 
 
ВУЈИНОВИЋ: Ма, права је штета колико сам мало времена посветио личној промоцији „Молоха“. Учешће на „Трилерфесту“ у Београду било је и једино право представљање књиге. Али, шта да се ради, имао сам своје приватне разлоге, од којих сам неке и објаснио. С друге стране, не жалим много. Није све у књижевности, живот је важнији. Да Бог да да сви будемо живи и здрави, то је оно што се рачуна. Још са првом књигом прележао сам дечје болести списатељске сујете и опседнутости собом. Рефлектори ми више не пријају. Писци нису суперстарови попут глумаца или певача, фокус би требало да буде на њиховим делима, а не на њима самима. Већ сам увелико уроњен у нову књигу, четврти по реду случај инспектора Вујића. Истовремено имам велику жељу да се одмакнем од серијала и напишем један самостални роман. Идеја постоји, видећемо куда ће ме одвести та прича. Идеја је, уосталом, увек много па могу попут Чехова да кажем да се највише бојим свих оних књига које нећу успети да напишем. Имао сам прилику и да се окушам као сценариста у једном ТВ пројекту. Мале су шансе да ће то бити реализовано, али писање за филм било ми је феноменално искуство и волео бих да и у тим водама наставим. Укратко: волео бих да у будућности буде што више мојих књига и сценарија, а што мање мене лично - ако је то икако могуће. 
 
ИЗДАВАЧ 

ГЛАС: Трећи роман, трећи издавач, не држи Вас мјесто или је у питању ствар компромиса у вези са ауторском поетиком? 

ВУЈИНОВИЋ: Помало и једно и друго. Признајем, то није најидеалније решење када пишете серијал, јер је читаоцима увек лакше када све књиге могу пронаћи код једног издавача. Али, шта да се ради. Писање и издаваштво су непредвидиви процеси и често зависе од тренутних околности и ситуације. За мене је, ипак, било драгоцено искуство то што сам сваку од три књиге објавио код различитог издавача. Од сваког сам понешто научио, а надам се да су и они понешто научили од мене.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.