Vladimir Vujinović: Život važniji od književnosti

Sa tim promenama sam, kao pisac, preuzeo značajan rizik.

Premestiti glavnog junaka iz već izgrađenog i dobro poznatog univerzuma u potpuno drugi ambijent, u drugu državu, među nove likove - to nije mala stvar. Nadam se da se rizik isplatio, o tome će, naravno, prosuditi čitaoci.

S druge strane, to i nije tako redak slučaj u krimi-serijalima. Nesbe je čitavu radnju svoja prva dva romana o Hariju Huleu smestio van Norveške. Ideju za „Moloha“ imao sam još pre nego što sam počeo da pišem svoj prvi roman, a ta ideja suštinski je u vezi sa konceptom celog serijala i razvojem lika Filipa Vujića. Može se reći da sam tek sa „Molohom“ zaokružio svoju početnu kreaciju.  
 
Rekao je ovo za „Glas Srpske“ Vladimir Vujinović, pisac i publicista, objašnjavajući zašto je u svoj novi, treći po redu, roman sa inspektorom Filipom Vujićem, kao glavnim junakom, uveo brojne promjene.  
 
U novom romanu autor hvaljenih trilera „Jutarnja zvezda“ i „Slamar“, radnju je izmjestio sa Balkana u SAD, a zaplet pokreću ritualna ubistva novorođenčadi, ali kako Vujinović ističe, teško je pisati o neugodnim temama na lagan i relaksirajući način.  
 
- Zločini nad decom, trgovina ljudima, seks-trafiking i pedofilija glavne su teme mog novog romana. To su veoma teške i neugodne teme, a o teškim stvarima ne možete pisati na lagan i relaksirajući način, što objašnjava toliko mračan i jezovit ton knjige. Jedan od razloga zbog kojih sam priču izmestio iz Srbije jeste i taj što sam želeo da kod domaćeg čitaoca amortizujem težinu teme. Naravno, slične stvari mogu se dogoditi i kod nas, i nažalost dešavaju se, ali imajući u vidu prirodu tog kriminaliteta i njegov internacionalni karakter, reč je o globalnom fenomenu. Logično je bilo da Amerika bude najpogodnije tlo za ovu priču, rekao je Vujinović. 
 
GLAS: Koliko je u samom zanatskom smislu bilo teško junaka izmjestiti iz sredine koju dobro poznajete u onu koju uglavnom znamo iz fikcije. Koliko je to tražilo istraživanja i otežavalo kreiranje uvjerljivosti, kao jednog od ključnih segmenta u stvaranju trilerske atmosfere? 
 
VUJINOVIĆ: Njujork, kao glavna pozornica priče, na početku mi se zaista činio kao veliki izazov, ali na kraju je sve ispalo mnogo lakše nego što sam očekivao. Istraživanje i prikupljanje građe za Njujork nije se mnogo razlikovalo od rada na Beogradu. Glavni junak jeste Beograđanin, ali ja nisam, pa sam se u prva dva romana suočavao sa sličnim problemom kao u „Molohu“ sa Njujorkom. Srećom, „Gugl mape“ i slični internet alati danas nam omogućavaju da detaljno istražimo bilo koju lokaciju. Danas možete bez problema smestiti radnju romana bilo gde u svetu. Za mene je dodatni izazov predstavljalo savladavanje američkog pravosudnog sistema i metodologije rada njujorške policije. Istina, ni to ponekad nije dovoljno da bi se preneo pravi duh mesta na kojem nikada niste bili. Moja sreća je u tome što sam Njujork oduvek voleo. To je grad moje mladosti i detinjstva, grad popularne kulture, grad u kojem su se dešavale radnje mnogih knjiga, filmova, serija i stripova koje sam obožavao. Zbog toga sam imao dosta predznanja o tom gradu. Neki čitaoci koji su bili u Njujorku pohvalili su Njujork iz mog romana, a to doživljavam kao veliki kompliment. 
 
GLAS: Motiv oko kojeg pletete Vujićevu istragu jeste stravičan, nažalost živimo u svijetu u kojem inspiracije za ovakve teme, nažalost imamo na pretek od „Lolita ekspresa“ do genocida u Gazi. Koliko je „Moloh“ inspirisan stvarnošću, a koliko je Vaša fikcija morala da napravi balans, da izbjegnete tu, nazovimo je, zamku dokumentarizma?  
 
VUJINOVIĆ: Moram odmah da naglasim da je radnja „Moloha“ potpuna fikcija, ali je utemeljena na tome kako ovakva vrsta kriminala zaista funkcioniše u stvarnosti. Onaj deo priče koji se odnosi na seks-trafiking zasnovan je, prema onome što sam saznao u istraživanju, na stvarnim mehanizmima trgovine ljudima između Meksika i Sjedinjenih Država. Naravno, kao što ste i sami primetili, uspeh umetničke fikcije leži u tome da prevaziđe realnost, da ne ostane puko preslikavanje, već njena refleksija i interpretacija. U „Molohu“ se čak spominje i Džefri Epštajn pa čitaoci u perverznim sklonostima njujorške elite koju opisujem mogu da prepoznaju analogiju sa aferom „Lolita ekspres“. Ja, kao umetnik, samo pokušavam da na umetnički način uobličim temu kojom se bavim, da postavim pitanja o tome gde smo mi kao ljudi i kao civilizacija. I kuda idemo. Primer Gaze, koji pominjete, najbolje pokazuje najstrašnije lice tog arhaičnog mehanizma koji i dalje ubija decu, kao što ih je ubijao kroz čitavu istoriju ljudskog roda. Pokazuje da je i danas moguće, pred očima celog sveta, pred kamerama i novinarima, u srcu civilizacije koja sebe proglašava humanističkom, žrtvovati decu, poklati ih i ubiti na najbrutalniji način. A da niko ni ne trepne. Upravo u toj kontradikciji - između sveta koji se hvali napretkom, liberalnom tolerantnošću i humanizmom, i stvarnosti, u kojoj se, u ime profita, u ime progresa, i dalje prinose ljudske žrtve, leži i suštinsko pitanje „Moloha“. To je pitanje koje ne možemo zaobići, jer ako ga uporno ne postavljamo, možda uskoro više nećemo imati ni vremena ni prava da ga postavimo. 
 
GLAS: Sam junak postao je daleko mračniji, pomalo razočaran u svoju profesiju i samog sebe, jedna vrsta askete u misiji, koji ne odustaje, nalik na junake filmova Roja Šredera ili Klinta Istvuda. Koliko ste Vi krivac za promjenu njegovog shvatanje svijeta, a koliko same okolnosti u kojima djeluje u „Molohu“? 
 
VUJINOVIĆ: Na prvi pogled u tome zaista postoji kontradikcija - između Filipa Vujića koji redovno čita Bibliju i koji je hrišćanski vernik, ili bar uporno teži da to bude, i onog mraka i pesimizma koji pronalazimo u njegovoj duši. Tu već zadiremo u ozbiljno teološko pitanje: da li je istinski vernik onaj koji spolja tako izgleda, koji redovno ide na liturgiju, revnosno se drži tradicije i obavlja sve religijske rituale, ili vernik može biti i onaj koji prolazi kroz krizu, bori se sa samim sobom i ponekad sumnja? Nemački filozof Hajdeger čoveka definiše kao „biće smrti“, a ljudskost, po njemu, proizlazi upravo iz svesti o vlastitoj prolaznosti. Lik Vujića je tipičan tragalac. U njemu ima nečega stavroginovskog, u njemu ima i Ivana Karamazova i Rastija Kola iz „Pravih detektiva“. On je simbol one vatrene, grozničave religioznosti o kojoj je pisao Dostojevski, religioznosti koja podseća na bluz gitaristu što izvlači melanholične tonove, jer ne može da svira kao da smrti nema. Ipak, uprkos tom mraku i unutrašnjim lomovima, Vujić nikada ne gubi snažan osećaj za pravdu. On nije toliko mračan koliko je u potrazi, u onoj hajdegerovskoj borbi da u prostoru pre smrti pronađe smisao, jasne vrednosti i svetlost koja mu može dati orijentir. 
 
GLAS: Jedna od novina jeste naglašena brutalnost u određenim momentima romana, skoro u vodama horora, tj. slešera, što je takođe dodatno istaknuto u odnosu na prva dva romana. 
 
VUJINOVIĆ: Jeste da sam se u prva dva romana, kao pripovedač, uglavnom pojavljivao tek kada se zločin već dogodio, pa sam retko eksplicitno prikazivao nasilje. U „Molohu“ sam svesno prešao tu granicu i odlučio da pokažem zločin u njegovoj sirovosti i brutalnosti, jer drugačije bi bilo neiskreno prema samoj temi. Kada pišete o trgovini ljudima, o zločinima nad decom, o pedofiliji i eksploataciji, nemate pravo da budete uljuljkani ili da to ublažavate. Ne možete tad da pišete u belim rukavicama. Naravno, nisam želeo da nasilje postane samo sebi svrha, niti da liči na puko uživanje u slešer elementima. Brutalnost je tu kako bi čitalac osetio težinu užasa i bespomoćnost žrtava, kako bi razumeo razmere onoga o čemu govorim. Na kraju krajeva, istinski horor je upravo u činjenici da sve to nije samo plod mašte, već deo stvarnosti. Upravo zato sam i išao dalje nego ranije, da bih pokazao da ovaj roman ne govori samo o izmišljenom krimi-zapletu, već i o mračnom licu našeg sveta, onom koje bismo svi možda najradije zaobišli. Ali književnost ne treba da zaobilazi. 
 
GLAS: Zanimljiv je i jedan od epiloga romana, mislimo na poglavlje „Nasukani kit“, koji svojom melodramatičnošću i naturalizmom, prilično odskače od ostataka romana. Da li je to neka vrsta kontrateže svom tom nasilju i zlu koje nas zasipa sa stranica „Moloha“ ili ima neki drugi motiv da se našao baš u ovom romanu? 
 
VUJINOVIĆ: Lično volim da čitam trilere, naročito one mračne i melanholične noir priče, ali sam i u tome prilično izbirljiv. Volim kada je tama dozirana. Ne volim kada autori, na neartikulisani način, zatrpavaju čitaoca samo mrakom. To sam pokušao da izbegnem u „Molohu“. Ta scena sa kitom trebalo je da unese kontrapunkt nasilju i zlu koje dominira pričom. To nije samo epilog, već i simbolična scena u kojoj se sabira čitava atmosfera romana. Nasukani kit je metafora i za Filipa Vujića, i za ceo svet romana, ogromna sila života koja se bori, ali je na ivici gušenja. I dok gledamo kako ljudi uzalud pokušavaju da spasu ogromnu životinju, mi osećamo i nemoć pred zlom, i krhkost ljudskog postojanja. U toj slici je i suština romana: tama jeste svuda oko nas, ali svetlost se uvek pojavljuje kroz empatiju, kroz toplinu, kroz nežnost, kroz dodir devojčice i njenu nevinu želju da pomogne. Za mene je taj prizor sa devojčicom i nasukanim kitom možda i najvažniji trenutak knjige - trenutak u kojem se vidi da smisao opstaje čak i kada se život gasi, čak i tamo gde pobeda nije izvesna. 

 
GLAS: Sam roman majstorski drži tempo, uvjerljivost karaktera i pažnju čitaoca, ima jednu vrstu „fatalizma“, koja se na momente mogla osjetiti u „Jutarnjoj zvezdi“ i „Slamaru“, ali nikad ovako istaknuto. Djeluje da je za Vas „Moloh“ nešto daleko više od još jedne knjige u Vašem opusu. 
 
VUJINOVIĆ: Neki moji prijatelji su mi rekli da u toj jezivoj i mračnoj atmosferi „Moloha“ prepoznaju i jednu veliku ličnu dozu. I u pravu su. Pisac nikada ne može svoje pisanje potpuno da odvoji od ličnog života, koliko god da se trudi da bude „samo“ fikcija. Uvek se mora otkinuti i deo srca, deo duše. Pisanje je proces koji pisca oblikuje, kao što klesar dletom oblikuje kamen, tvrdo je, neugodno, često bolno. Tokom rada na ovom romanu nosio sam na leđima sopstvenu traumu. Moja majka je bila teško bolesna dok sam pisao „Moloha“, a knjiga je objavljena neposredno nakon njene smrti. To je bila najdublja bol mog života, iskustvo koje je promenilo moj pogled na sve pa i na književnost. Kada gledate nečiji polagani odlazak u smrt, kada svaki dan osećate nemoć pred bolešću i neumitnošću kraja, to je zaista strašno iskustvo. I verujem da se ta patnja oseća u knjizi, u njenoj atmosferi, u njenom fatalizmu. Na neki način smrt je stalna propratna tema svih mojih knjiga. Ali u „Molohu“ je dobila posebno snažan ton, jer sam je i sam tada gledao iz neposredne blizine. Iako je ta bol bila lična, verujem da mi je i kao piscu pomogla da budem autentičniji kada pišem o smrti. To ne znači da sam tražio utehu u pisanju, više da sam kroz pisanje uspeo da dam smisao jednoj užasnoj praznini. Zato je „Moloh“, na neki način, za mene bio sredstvo da se suočim sa sopstvenom patnjom i traumom i da je pretočim u priču koja prevazilazi moj lični bol i dobija univerzalniji karakter.  
 
GLAS: Sudeći po reakcijama ponovo ste napravili korak dalje, iz privatnih razloga niste se puno angažovali oko promocija, kakvi su dalji planovi u vezi sa romanima i generalno autorskim radom? 
 
VUJINOVIĆ: Ma, prava je šteta koliko sam malo vremena posvetio ličnoj promociji „Moloha“. Učešće na „Trilerfestu“ u Beogradu bilo je i jedino pravo predstavljanje knjige. Ali, šta da se radi, imao sam svoje privatne razloge, od kojih sam neke i objasnio. S druge strane, ne žalim mnogo. Nije sve u književnosti, život je važniji. Da Bog da da svi budemo živi i zdravi, to je ono što se računa. Još sa prvom knjigom preležao sam dečje bolesti spisateljske sujete i opsednutosti sobom. Reflektori mi više ne prijaju. Pisci nisu superstarovi poput glumaca ili pevača, fokus bi trebalo da bude na njihovim delima, a ne na njima samima. Već sam uveliko uronjen u novu knjigu, četvrti po redu slučaj inspektora Vujića. Istovremeno imam veliku želju da se odmaknem od serijala i napišem jedan samostalni roman. Ideja postoji, videćemo kuda će me odvesti ta priča. Ideja je, uostalom, uvek mnogo pa mogu poput Čehova da kažem da se najviše bojim svih onih knjiga koje neću uspeti da napišem. Imao sam priliku i da se okušam kao scenarista u jednom TV projektu. Male su šanse da će to biti realizovano, ali pisanje za film bilo mi je fenomenalno iskustvo i voleo bih da i u tim vodama nastavim. Ukratko: voleo bih da u budućnosti bude što više mojih knjiga i scenarija, a što manje mene lično - ako je to ikako moguće. 
 
IZDAVAČ 

GLAS: Treći roman, treći izdavač, ne drži Vas mjesto ili je u pitanju stvar kompromisa u vezi sa autorskom poetikom? 

VUJINOVIĆ: Pomalo i jedno i drugo. Priznajem, to nije najidealnije rešenje kada pišete serijal, jer je čitaocima uvek lakše kada sve knjige mogu pronaći kod jednog izdavača. Ali, šta da se radi. Pisanje i izdavaštvo su nepredvidivi procesi i često zavise od trenutnih okolnosti i situacije. Za mene je, ipak, bilo dragoceno iskustvo to što sam svaku od tri knjige objavio kod različitog izdavača. Od svakog sam ponešto naučio, a nadam se da su i oni ponešto naučili od mene.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.