Вида Давидовић, књижевница, за “Глас Српске”: Женама је немогуће сапрати наслијеђену кривицу

Казала је то за “Глас Српске” млада драмска списатељица и сценаристкиња Вида Давидовић с којом смо разговарали о њеном првом роману “Мучнина: о неодрастању”, који је ушао у шири избор за овогодишњу НИН-ову награду.

ГЛАС: Суочавање са свијетом одраслих није лако, одрастање у човјеку изазива спој различитих емоција и стања. Кроз каква стања пролазе Ваше јунакиње и колико је важно данас, пред изазовима савременог доба, говорити о теми одрастања и неодрастања?

ДАВИДОВИЋ: Моје јунакиње схватају своју и туђе историје кроз љубавне историје, тако да им је и одрастање у одређеној мери дефинисано мушкарцима у њиховим животима. Парадоксално, схватиће да су одрасле тек кад осете да могу без тог Другог који се прелио у партнера, а до тад је био школа, мама, тата, другари - шта год да те ствара, разара и покрива. Не знам колико је важно говорити о тим стварима, али сви их пролазе. Можда је данас најважније због растућег броја оних који их никада не прођу.

ГЛАС: С друге стране мучнина у нашем тијелу наговјештава реакцију организма на лоше емоције. Јесмо ли научили да слушамо тијело или просто занемарујемо оно што нам поручује (у контексту одрастања)?

ДАВИДОВИЋ: Благо онима који су научили. Чини ми се да не само да га занемарујемо, него се и крвнички иживљавамо над њим, светећи му се за све што су нам људи урадили и за све што ми од свог живота нисмо створили. У контексту одрастања је то још теже, јер тад тело заиста постаје окосница патње, трауме, полаганог освешћивања положаја у које нас оно ставља у друштву самим својим постојањем. Тада се и догађа мучнина, која је ваљда последица гађења, страха од заразе, контаминације. Одрастањем тело постаје изложеније и видљивије свакоме, а ми се у њему плашимо и гадимо тог туђег и ето га - мучнина!

ГЛАС: У опису романа је наведено да једна јунакиња одлази из малог града у велики, док друга напушта велики град. Могу ли одласци да нас спасу?

ДАВИДОВИЋ: У роману примећујем да не могу. Вероватно могу освежити живот, дати нову перспективу или поглед на свет, али тешко да могу решити сукобе у нама. То можемо само ми, били код баке на селу или у Њујорку.

ГЛАС: Бавите се и темом женске сексуалности. Чини ли Вам се да приче о женској сексуалности које нам се пласирају у медијима, али и досадашњој традицији стварају погрешну слику код жена и изазивају несигурности? Како утицати на промјене, да ли је сагледавање женске сексуалности из другог угла и писање о томе потенцијално рјешење?

ДАВИДОВИЋ: Наравно да ми се чини. То је једна од ретких ствари које могу да тврдим. Постоји милион и милион начина на који се жене односе према свом телу и према својој сексуалности, али ништа од тога не комуницира са медијском сликом која нам је дата. Та слика је ушминкана, јадна, неискрена, наизглед еротична, а заправо лажна, наизглед гола, а заправо пуритански обучена у слојеве обраде и фотошопа. Ја, нажалост, никад не верујем да је писање решење. Доминација перфекционистичких, нацистичких захтева од жена у пољима посматрања тела и сексуалности је свеприсутна и питање је да ли постоји чак и покрет (као “боди позитивити”) који ће моћи да спере последњих двадесет година кривице, срама и очекивања које су жене наследиле из часописа, секс савета и неонских светала кабина у тржним центрима.

ГЛАС: С обзиром на то да пишете драмске текстове те да је ово Ваш први роман можете ли да успоставите паралелу између ова два жанра?

ДАВИДОВИЋ: Паралела је то што се свако уметничко дело бави људима и идејама. Драма и роман су слични по томе што имају (мада не нужно) неки разрађенији наратив. Ту престаје свака сличност. Свака прича може бити испричана и у драми у прози, али начини њеног казивања и начин рада на тексту је потпуно другачији. Између осталог зато што драма и није намењена за читање, него претежно за изведбу.

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период, можемо ли очекивати нови роман?

ДАВИДОВИЋ: За сада не. Пишем нови комад, радим у позоришту па ћу опет радити у позоришту и тако до даљег. И срећна сам због тога, испуњавају ме хладне сале и насмешени људи са кафом на пуш-паузи. Проза је усамљенички посао, али верујем да ћу јој се некада вратити.

О НИН-у

ГЛАС: Књига “Мучнина: о неодрастању” ушла је у шири избор за НИН-ову награду. Колико Вам је значајно што се Ваш први роман нашао у избору за једну од најважнијих књижевних награда у српској књижевности?

ДАВИДОВИЋ: Лепо је добити ту врсту признања, али сам извештила себе да се не заносим, да размислим неколико пута, да останем на земљи, да не добијем ништа, да добијем све, али да наставим да пишем. У том смислу ова чињеница ми ласка, но не дозвољавам да ме дефинише и да судбоносно утиче на мене. Поготово што је традиција НИН-ове награде већа и значајнија од сваког од нас па би то била и нека врста хибриса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.