Vida Davidović, književnica, za “Glas Srpske”: Ženama je nemoguće saprati naslijeđenu krivicu

Kazala je to za “Glas Srpske” mlada dramska spisateljica i scenaristkinja Vida Davidović s kojom smo razgovarali o njenom prvom romanu “Mučnina: o neodrastanju”, koji je ušao u širi izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

GLAS: Suočavanje sa svijetom odraslih nije lako, odrastanje u čovjeku izaziva spoj različitih emocija i stanja. Kroz kakva stanja prolaze Vaše junakinje i koliko je važno danas, pred izazovima savremenog doba, govoriti o temi odrastanja i neodrastanja?

DAVIDOVIĆ: Moje junakinje shvataju svoju i tuđe istorije kroz ljubavne istorije, tako da im je i odrastanje u određenoj meri definisano muškarcima u njihovim životima. Paradoksalno, shvatiće da su odrasle tek kad osete da mogu bez tog Drugog koji se prelio u partnera, a do tad je bio škola, mama, tata, drugari - šta god da te stvara, razara i pokriva. Ne znam koliko je važno govoriti o tim stvarima, ali svi ih prolaze. Možda je danas najvažnije zbog rastućeg broja onih koji ih nikada ne prođu.

GLAS: S druge strane mučnina u našem tijelu nagovještava reakciju organizma na loše emocije. Jesmo li naučili da slušamo tijelo ili prosto zanemarujemo ono što nam poručuje (u kontekstu odrastanja)?

DAVIDOVIĆ: Blago onima koji su naučili. Čini mi se da ne samo da ga zanemarujemo, nego se i krvnički iživljavamo nad njim, sveteći mu se za sve što su nam ljudi uradili i za sve što mi od svog života nismo stvorili. U kontekstu odrastanja je to još teže, jer tad telo zaista postaje okosnica patnje, traume, polaganog osvešćivanja položaja u koje nas ono stavlja u društvu samim svojim postojanjem. Tada se i događa mučnina, koja je valjda posledica gađenja, straha od zaraze, kontaminacije. Odrastanjem telo postaje izloženije i vidljivije svakome, a mi se u njemu plašimo i gadimo tog tuđeg i eto ga - mučnina!

GLAS: U opisu romana je navedeno da jedna junakinja odlazi iz malog grada u veliki, dok druga napušta veliki grad. Mogu li odlasci da nas spasu?

DAVIDOVIĆ: U romanu primećujem da ne mogu. Verovatno mogu osvežiti život, dati novu perspektivu ili pogled na svet, ali teško da mogu rešiti sukobe u nama. To možemo samo mi, bili kod bake na selu ili u Njujorku.

GLAS: Bavite se i temom ženske seksualnosti. Čini li Vam se da priče o ženskoj seksualnosti koje nam se plasiraju u medijima, ali i dosadašnjoj tradiciji stvaraju pogrešnu sliku kod žena i izazivaju nesigurnosti? Kako uticati na promjene, da li je sagledavanje ženske seksualnosti iz drugog ugla i pisanje o tome potencijalno rješenje?

DAVIDOVIĆ: Naravno da mi se čini. To je jedna od retkih stvari koje mogu da tvrdim. Postoji milion i milion načina na koji se žene odnose prema svom telu i prema svojoj seksualnosti, ali ništa od toga ne komunicira sa medijskom slikom koja nam je data. Ta slika je ušminkana, jadna, neiskrena, naizgled erotična, a zapravo lažna, naizgled gola, a zapravo puritanski obučena u slojeve obrade i fotošopa. Ja, nažalost, nikad ne verujem da je pisanje rešenje. Dominacija perfekcionističkih, nacističkih zahteva od žena u poljima posmatranja tela i seksualnosti je sveprisutna i pitanje je da li postoji čak i pokret (kao “bodi pozitiviti”) koji će moći da spere poslednjih dvadeset godina krivice, srama i očekivanja koje su žene nasledile iz časopisa, seks saveta i neonskih svetala kabina u tržnim centrima.

GLAS: S obzirom na to da pišete dramske tekstove te da je ovo Vaš prvi roman možete li da uspostavite paralelu između ova dva žanra?

DAVIDOVIĆ: Paralela je to što se svako umetničko delo bavi ljudima i idejama. Drama i roman su slični po tome što imaju (mada ne nužno) neki razrađeniji narativ. Tu prestaje svaka sličnost. Svaka priča može biti ispričana i u drami u prozi, ali načini njenog kazivanja i način rada na tekstu je potpuno drugačiji. Između ostalog zato što drama i nije namenjena za čitanje, nego pretežno za izvedbu.

GLAS: Kakvi su Vaši planovi za naredni period, možemo li očekivati novi roman?

DAVIDOVIĆ: Za sada ne. Pišem novi komad, radim u pozorištu pa ću opet raditi u pozorištu i tako do daljeg. I srećna sam zbog toga, ispunjavaju me hladne sale i nasmešeni ljudi sa kafom na puš-pauzi. Proza je usamljenički posao, ali verujem da ću joj se nekada vratiti.

O NIN-u

GLAS: Knjiga “Mučnina: o neodrastanju” ušla je u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Koliko Vam je značajno što se Vaš prvi roman našao u izboru za jednu od najvažnijih književnih nagrada u srpskoj književnosti?

DAVIDOVIĆ: Lepo je dobiti tu vrstu priznanja, ali sam izveštila sebe da se ne zanosim, da razmislim nekoliko puta, da ostanem na zemlji, da ne dobijem ništa, da dobijem sve, ali da nastavim da pišem. U tom smislu ova činjenica mi laska, no ne dozvoljavam da me definiše i da sudbonosno utiče na mene. Pogotovo što je tradicija NIN-ove nagrade veća i značajnija od svakog od nas pa bi to bila i neka vrsta hibrisa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.