Требињска библиотека чува легат великог српског пјесника: Тајне Дучићевог ума и живота

Казала је то у разговору за “Глас Српске” Љиљана Нинковић, библиотекар Народне библиотеке Требиње, говорећи о легату Јована Дучића, који чува ова установа. Посјетили смо ту богату ризницу поводом 150 година од рођења великог пјесника, а из књига које је поклонио библиотеци можемо закључити да је био полиглота, да је волио књиге и држао до образовања.

- Задивиле су ме књиге из уметности. Кад је путовао у неку земљу, читао је књиге из историје, уметности, религије и права те земље. Пронашли смо у његовој заоставштини и план града Рима. Студиозно се припремао и пре него што би ступио на дужност. Био је невероватан човек - објаснила је она.

Како је казала, Дучић је потицао из сиромашне породице, почео је као писар, па је постао секретар, отправник послова, конзул и догурао до амбасадора.

- Био је штедљив, куповао је књиге и финансијски помагао родбину. Говорило се да је Дучић био боем, али по свему што је оставио иза себе видимо да је штедео од плате и улагао у уметност и образовање. Није се стидео порекла, свуда је с поносом истицао да је из Требиња. Зато га Требињци воле - објаснила је Нинковићева.

Према њеним ријечима Дучићев легат у Народној библиотеци Требиње има 6.652 библиотечке јединице, од чега су 5.500 монографске публикације, а остало чине серијске публикације и друга библиотечка грађа.

- Библиотека је подељена на требињски и амерички фонд. Требињски чине публикације које су 1941. стигле у Требиње из Португалије, пре Дучићевог одласка у Америку, а грађа која чини амерички фонд у Требиње је дошла из Америке 1961. године - рекла је она.

Додала је да су у Дучићевој библиотеци публикације на 12 језика и то највише на српском и француском.

- Библиотека је састављена, углавном, од стручних књига и намењена је, научним радницима и истраживачима. Доступна је свима и може се користити само у просторији библиотеке Требиње, гдје се налази - казала је Нинковићева.

Објаснила је да је 1964. године у Требињу боравила стручна екипа коју је сачињавало 18 библиотекара из Београда и Сарајева који су урадили стручну обраду Дучићевог легата.

- Та експретска група је одлучила да ово буде музеј библиотека и да се формирају одређене групе. Главни критеријум им је био језик на којем је књига написана. Прву групу легата чине Дучићева сопствена дела, а ми немамо сва дела, јер је он када је кретао у Америку понео све своје књиге - навела је Нинковићева.

Истакла је да другу групу чине књиге које је пјесник добио на поклон те да оне имају посвету домаћих писаца, савременика, али и страних стваралаца.

- Међу писцима који су му слали књиге са посветом су Иво Андрић, Вељко Петровић, Растко Петровић, Тин Ујевић, Владимир Назор, Милан Кашанин, Јован Скерлић, те Богдан Поповић. Посвета Милана Кашанина је на мене оставила посебан утисак а она гласи: “Господину Јовану Дучићу, министру по каријери животу и поезији, за пример који је свима дао и за пријатељство којим ме је почаствовао - испричала је она.

Говорећи даље о Дучићевом легату објаснила је да трећу групу чине књиге које могу да се користе само у читаоници. Она обухвата енциклопедије, лексиконе, приручнике и рјечнике.

- У овој збирци су књиге из различитих области на разним језицима. Истичу се књиге из историје и уметности по чему се види колико је та област људског стваралаштва привлачила Дучића. Дјела која чине ту збирку у вези су са разним епохама и народима. Ту су и историје књижевности, речници, те књиге из права, религије, етике и естетике. Све то је њега интересовало - истакла је Нинковићева.

Да је Дучић све књиге ишчитавао види се, јер је оловком подвлачио и на маргинама страница записивао биљешке.

- Хтео је да учи. Био је дипломата и учествовао је на многим скуповима. Када се тамо расправљало, он није желео да буде пуки посматрач, него да активно учествује у разговорима - рекла је Нинковићева.

Гледајући књиге у овој библиотеци стичемо много ширу слику о Дучићу. Студирао је философију и књижевност, а у библиотеци можемо видјети његове студентске биљешке са студија философије.

- Четврту групу чине књиге на француском језику. Ова група је најбројнија, ту је 2.000 књига на француском, с тим да једну подгрупу чине књиге француских писаца, а другу страних писаца преведених на француски. Пету чине дела писаца као што су Алекса Шантић и Ђура Јакшић, али и дела на бугарском, румунском, руском и старословенском језику - објаснила је она.

Легат красе и његови рукописи, а у библиотеци постоји дио књиге “Благо цара Радована” у рукопису те његове пјесме и препјеви на француски и њемачки. Библиотека чува и његову преписку са бише од 350 писама.

- Писма је добијао на српском и осталим језицима, а највише на француском. Француски је био језик дипломатије па је зато имао и највише књига на том језику. Занимљива су писма његове полусестре Соке Андрић и његових рођака из Америке. Имамо и једно писмо које је Дучићу писао Алекса Шантић 1911. године. Пише га усамљен човек који није видео света као Дучић, који је сам изабрао да тако живи. Шантић пише: “Много пута сам ти завидио, драги мој Дука, и помислио сам да и ја одем у свет као и ти”. Реч је о дирљивом писму - казала је Нинковићева.

Интересантно је писмо Вељка Петровића који се Дучићу обраћа ријечима: “Драги Дука” и “Дукисимо” из чега се види да су били блиски пријатељи.

- Много је писама из народа. Неке школе га моле да код министра просвете одобри новац за реновирање, моле га за допринос да се направи зграда за “Коло српских сестара” или за споменике. Из Требиња су га молили да пошаље саднице за градски парк. Људи су му писали да им запосли децу, најчешће сина јединца, јер ако се не запосли у Требињу, отићи ће - испричала је она.

Додала је да се из преписки види да се људи захваљују за разне ствари које им је учинио. У легату је и писмо које је књижевница Исидора Секулић послала великом српском пјеснику. Причало се да је била заљубљена у Дучића, али у овом писму аона пише о књижевности.

- Дучић није заборављао да се дружи, имао је широк круг људи са којима се дружио и то из различитих сфера друштвеног живота. Проводио је време са обичним људима, као и са званичницима. Родбину није заборављао, он је био човек који је све стизао - закључила је Нинковићева.

У Републици Српској нико нема овако вриједну збирку, јер је овдје ријеч о стручној библиотеци, која је намијењена научним радницима и истраживачима.

Љубавно писмо

Међу препискама које се чувају у библиотеци наишли смо и на љубавно писмо које Дучићу пише једна Милица давне 1930. године. Пита га зашто јој не пише и моли га да јој се јави. Пише му о својим болима, како не може да спава и како жели да се одсели из мјеста, јер је све на њега подсјећа. Она га пита када ће доћи и да ли уопште планира да дође. Пише: “Дука, хоћеш ли доћи? Макар само да те видим још један једини пут. Б. ми је рекао да ти све брзо заборављаш и имао је право. Свеједно, ако ме не волиш, волео си ме пуно, пуно, ја сам за то сигурна, као што сам сигурна да ме сада више не волиш.” Преписку завршава ријечима “Волим те, Дука, волим, волим”.

Најстарије књиге

Нинковићева је истакла да се у групи књига на италијанском језику налазе и три најстарије у овој библиотеци.

- Најстарија је из 1565, а то је дјело “Коментари о најпознатијим мјестима у Европи” Лудовика Ђиркадинија, с посебним освртом на Холандију. Ту је и “Бесни Орландо” Лудовика Аријоста из 1573. Трећа је из 1601. године, а то је “Опис Напуљске краљевине” Шпијоне Марцеле - рекла је она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.