Тања Ступар Трифуновић за „Глас“: Немогуће је измјерити пустош рата

Награде имају своје добре и лоше стране. Скрећу пажњу на књигу, а имају и финансијски удио, што је, с обзиром на слабу зараду од властитог рада, која махом прати писце, исто значајан сегмент. НИН-ова награда има још јак утицај на читаоце, не улазећи сада у то да ли је увијек оправдан или није. Уз појачано интересовање за књигу, иде и појачано интересовање за аутора, што јесте помало стресно.

Рекла је ово за "Глас Српске" Тања Ступар Трифуновић, књижевница, објашњавајући колико улазак у најужи избор за НИН-ову награду њој значи лично, а колико њеном роману "Дуж оштрог ножа лети птица". Једна од најталентованијих књижевница своје генерације каже да је ова номинација била једна врста потврде да је написала добар роман, којим је прије свега помјерила властите умјетничке стандарде, али у исто вријеме добила поштовање и публике и критике.  

- У свој тој причи о роману најзначајнија ми је управо та прихваћеност па и прилична усаглашеност од стране читалачке публике и критике у доживљају књиге - рекла је Ступар Трифуновић.

ГЛАС: Сачували сте традицију дугих и поетских наслова Ваших романа, али у односу на претходна два, нови роман "Дуж оштрог ножа лети птица" дао је значајну промјену, како у тематици, тако и у форми? Бавите се ратом, истина на доста индиректан начин, а роман осим дужине има и доста штурију реченицу, краће форме и директније емоције! Шта Вас је након скоро 30 година вратило рату, родном крају и тој директности израза?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Постоји вјероватно више фактора. Неки су свјесни, неки несвјесни. Спремност да се сада суочим са тим, чињеница да се са временске дистанце о рату може рационалније размишљати и критички га сагледати. Могло би се вјероватно наћи још пуно разлога, али оно што је мени било изненађујуће је то да се истовремено појавило више романа о рату, што је ове године било видљиво и у ужим изборима и НИН-ове награде и "Београдског победника". Индикативно је да нешто "ради" у позадини као мотивација на ширем плану. Рат у Украјини, израелско-палестински сукоб, све веће присуство те ратом набијене атмосфере, какву смо ми имали у ваздуху деведесетих, и мислим да је била несвјесни или свјесни окидач многим ауторима за писање ратних прича.

ГЛАС: Дјелује да сте као аутор властити списатељски језик добро прилагодили поднебљу у којем се радња одвија, постао је огољенији, оштрији, спреман да посијече и убоде читаоца па чак и озбиљно повриједи, као камен и трње у далматинском залеђу.

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Идеја књиге је и била да језик буде свезан уз поднебље, његов менталитет и атмосферу, да читаоца додатно увуче у тај амбијент, да му пренесе његове мирисе, призоре, начин на који људи живе у миру и такође начин на који им рат трансформише животе. Можда је у том било и мало жеље да буде сачуван изгубљени завичај са његовим љепотама и стравама, да оно што ишчезава буде отето од прождрљивог времена, да оживе звукови, стари страхови, виле које су заводиле мјештане по мрачним сјециштима сеоских путева, да негдје буду сачувани гласни, брбљиви и јуродиви људи који су ходали селом.

ГЛАС: Ова сведеност форме присутна је у Вашем писању још од графичке новеле "Море је било мирно", наставила се у збирци поезије "Змијштак", да би ескалирала у "Ножу". Колико је сама тема романа утицала на ту сведеност реченице, а колико је то посљедица "брушења" заната?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Има од свега тога помало. Примијетила сам да у писању имам двије фазе, једна је, назовимо је тако, опширна, а друга сведена. То се можда може боље примијетити у пјесничким књигама, које циклично варирају од дугих и сложених стихова до оних сведенијих, као у "Змијштаку". И те фазе се смјењују. Сада сам већ дуже вријеме у овој сведенијој, када ме "вишкови" иритирају.

ГЛАС: Дотакли смо се већ рата као теме, тј. катализатора радње ("рат је ишчекивање"). Он се дешава негдје у позадини, као далека, али стална опасност која виси над становницима села и главним јунакињама Вањом и Миленом, али његово присуство у селу дозирали сте на јако мале дозе, углавном на почеку поглавља. Посљедице рата су све страшније и све веће по животе становника села како и рат и роман одмичу и како се он пужући постојано физички примиче селу до завршне трагедије.

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Била ми је драгоцјена дјечија перспектива, њихова несвјесност и наивност, која још нема јасне представе, већ има слутње нечега што долази и кроз наслућено је заправо ближе истинама.

Лако се ове генерације које су то проживјеле могу присјетити, у зраку се пред почетак рата чак осјећала извјесна еуфорија, ишчекивање, набујали национални заноси са свих страна, презир према друштву које се распадало. Рађало се нешто ново. Као дјеца нисмо имали толику свијест о опасности новог, док оно није почело да лупа излоге по граду, куће па послије и људе. Еуфорија новим друштвом претворила се у страх од непожељности, који се у Вањином случају само трансформише из једног страха у други, са сталним притисцима и покушајима адаптације, док се не деси обрт и непристајање на то.

Хтјела сам приказати градацију рата, како се он "увлачи" у људе и шта бива послије када завлада свом силином људима и сеоским путевима. И шта остаје када оде. Тешко је било измјерити ту мјеру пустоши.

ГЛАС: Нисте од писца који своју прозу дефинишу родом, али ово јесте на неки начин женски роман о рату, који се бави судбином мајки, супруга и кћерки, које ријетко имају значај за сам рат и његов војно-стратешки аспект, али његове посљедице далеко бруталније осјећају него војсковође или далеко било, политичари? Читав један огромни мозаик трагичних женски судбина у позадини великих историјских и ратних збивања, које ријетко кога занимају, осим, оних којима се, нажалост, дешавају.

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Не дефинишем своје писање родом, али мене у овом свијету, али и свијету књижевности, и те како дефинише мој род. Свјесна тога створила сам јунакиње кроз које се види како то њихов род обликује њихов живот мимо њихове воље, за шта је простор Далмације, откуд сам родом, својеврстан лакмус папир. Чим се родите, ту стижу јасне поруке о том како је "женско туђе чељаде/туђа радост" и бројне иначице изјаве која прориче и поручује да сте ту, у властитој кући привремено, да сте туђинка, друго и да ћете у складу с тим ићи у неку другу кућу.

Брзо спознате да вам је и презиме привремено. Жене одмах добијају поруке о промјењивости и нестабилности свог идентитета. Језик колоквијалних узречица одаје: "Кад мушка глава говори" и "Ћути, женска главо". Мушкој глави се даје важност говора, женској ућуткивање са призвуком алузије на луди, бесмислени, тривијални говор. Позитиван призвук нема женска глава, али има женска рука: "Тешко кући без женске руке", оне су у радној, не у мислећој функцији. Логично је да су жене закључиле да су њихова искуства мање важна, да је њихов труд мање важан и да су најзад и њихове кћери мање важне од њихових синова па су се силно упињале да роде синове и кћеркама су преносиле поруку неважности. Требало је и требаће још пуно времена да буду исправљене неправде нанесене женском свијету код нас, који је изнио терет очувања породица и подизања дјеце у незавидним и нама данас тешко замисливим околностима.

ГЛАС: Ликови Вање и Милене повезани су међусобном жељом Вање да има слободу Милене, а Милене да има породицу и љубав као Вања, али слобода и љубав испоставе се као трагичне ствари за обје. Колико је било тешко Тању дистанцирати од Вање у правом прозном омјеру и колико је било тешко створити Милену, једну од најтрагичнијих фигура у Вашем опусу, дијете које није желио нико и које је тражећи тог жељеног неког заузврат добило само злостављање и насиље?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: О роману се прво мисли, када ликови крену оживљавати у свијести и причати своје приче, тада почиње писање.

Искрено било ми је теже креирати Вању него Милену. Писала сам роман из Вањине перспективе и одједном се појавила Милена. Мало је сада блесаво рећи видјела сам у својој свијести Милену и одлучила послушати шта прича. Наравно да се то појављивање лика не дешава ни из чега, да се кристализују нека давна сјећања, приче које неопрезно склизну до дјечијих ушију и претварају се у мутне дјетиње представе стварности, прочитане приче и све се то укомбинује и угради у лик.

Што се тиче њихових судбина, оне истина рефлектују једна другу, крећући се кроз живот, као и сви ми, опсједнуте су својом фантазијом и идејом водиљом које су се формирале из њихових унутарњих глади, у једном случају, љубављу, а у другом, слободом. Живот се увијек испостави као нешто друго. Огромна глад за љубављу коју у себи носи Милена је једна од најопаснијих и често најтрагичнијих глади, јер вас гони да без промишљања загризате у било шта што би могло неком напуштеном и ненавиклом на љубав наликовати на љубав. За Милену привид љубави само је још једно ново страдање. Страшно је то, али ствари тако функционишу, дјеца која нису научена да добијају и препознају љубав тражиће је на најгорим и најцрњим мјестима, тамо гдје је нема, тамо гдје је гора и црња глад него што је у њима.

ГЛАС: Да ли због рата као "мушког" посла нисте баш наклоњени мушкарцима у овом роману, који су редом приказани или као насилне и опасне фигуре или са друге стране као инертне особе, које својим недјеловањем и тупим пристанком на патријархални кључ ратног херојства ("пишуље у ничему не могу бити боље од мушких") доводе поменутим инертним пристајањем на наметнуте обрасце своје породице у опасност и страдање, чије се посљедице дуго осјећају чак и кад мир дође?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Чини ми се да сам била блажа у односу на стварну слику. Велики проблем сеоских заједница је чињеница о којој се слабо говори, да су, у значајном проценту, одрасли мушки становници били, па није прејака ријеч, алкохоличари. То почиње још у младости, па и дјетињству. По селима се пуно пије, то је дио подразумијеване традиције коју нико не преиспитује. Ако томе додамо рат и све што он са собом носи, јасно је какви призори могу из тога произаћи и произлазили су. У описаном селу се, као и у већини села, од тога праве хумористичке скаске, али када би се разгрнуо тај горки смијех, иза њега би стајала лица пребијаних жена и дјеце, запуштених живота и зајапурених ликова насилника за које су сви смишљали нека оправдања. Галерија насилника и злостављача је посуђена из живота и спакована у причу. Остали мушки ликови, који су у питању, а могла бих се с тим сложити, означени као пасивни и инертни су такође сломљени од стране патријархата, често и сами жртве породичног насиља, који или само наставе или се сломе, јер не нађу снагу да себи признају да нешто није у реду и да траже помоћ. Такав је лик оца у роману који нема снаге да се одупре ратној деструкцији око себе и да избави породицу из ње.

ГЛАС: Једно је сигурно, роман има добре критике, јако је читан, међу кандидатима је за главне награде за романе на српском језику, укратко љествица је подигнута увис. Шта можемо очекивати од Вас даље, нови роман, књигу поезије или нешто треће?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Обично се деси да пишем књигу пјесама и роман паралелно па би том логиком сада требало да иде књига пјесама. Имам одавно један незавршени роман за који још нисам сигурна да ли ћу му се враћати. Тако да не планирам, пустила бих то да иде неким својим током, превелика очекивања ме плаше.

Жанр

ГЛАС: Занимљив је један други аспект романа, све снажнијег ослонца на атмосферу блиску жанровским формама трилера и хорора, једне тихе параноје која у неколико ријечи безазлени излет на море, дјечију игру са гуштером или породични излет у околину села претвори у мучну и језиву сцену налик хорору.

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Занимљиво ми је запажање, нисам о том размишљала, али могла бих одговор свести на то да рат јесте хорор и да је та блискост стигла отуд.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.