Тања Ступар Трифуновић, књижевница, за “Глас Српске”: Писци увијек отварали врата табу темама

Миланка Митрић
Тања Ступар Трифуновић, књижевница, за “Глас Српске”: Писци увијек отварали врата табу темама

Оно што сам научила бавећи се књижевношћу је да не постоје табу теме и да су писци често били међу првима који су симболички у својим дјелима отварали та врата која је одређени друштвени контекст табуизирао.

За сваког аутора је битно да пише о темама које су њему важне, које осјећа и кроз које се може изразити.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” бањалучка књижевница Тања Ступар Трифуновић, осврћући се на дјело “Откако сам купила лабуда”. Она ће бити гост овогодишњег издања Фестивала књижевности “Императив”, а наступиће у оквиру програма “Поезију ће сви читати”.

- Мени је од саме теме важнији начин на који се њој приступа и језик књиге. Поготово у роману, који готово да је несводив на једну тему и који има тенденцију да обухвати макар сегмент живота, а то често подразумијева мноштво испреплетених тема. Када говоримо о књигама, дешава се да их, да би нам их било лакше представити јавности, сведемо на основну тему, што поједностављује ствари, али ствара и несрећу да наводи на погрешне, паушалне и често банализоване закључке - додала је она.

ГЛАС: Шта је све и даље табу у књижевности? И да ли је довољно проговарати о неким темама? Мислите ли да то сви који се окушају или скупе храброст, у ствари и учине на прави начин?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Све теме су добре, али сва извођења нису. Ми живимо у свијету који је трајно такав, заробљен у подјелама, интересима и прегруписавањима. У којем су као по неком обрасцу једни правовјерни, а други криви. У таквим ситуацијама лако се посеже за насиљем. Чим обезвриједите неког и сматрате се бољим, ето невоље. Зависно од друштвеног контекста те групе и моћ су другачије распоређене, али “игра” у којој је неко означен као мање вриједан па га можемо експлоатисати, потпуно обезвриједити па у крајњем и узети му живот је присутна. Негдје су то припадници друге класе, негдје нације и/или вјере, негдје су пол или сексуална оријентација подлога за дискриминацију другог.

ГЛАС: И у књижевности могу да нађу разумијевање?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Склона сам вјеровати у то да је књижевност одувијек показивала ту тенденцију да разумије другог, да окупља и убоге и прогнане и несрећне и невољнике који често нису налазили начина да буду дјелом већинског друштвеног поретка који је ријетко имао слуха за другачије. Када се осврнемо уназад, видјећемо да је правда ка којој човјек својом суштином тежи често била на страни те несхваћене и прогањане мањине, а не гласне и снажне већине. Промјене и напредак су долазили од појединаца или мањинских група. То су све ствари о којима се говорило, говори, а и у будућности ће се говорити у књижевности. Она је као оно огледало које увећава не да би се болесно наслађивало у мањкавостима, него да би их се лакше уочило и упознало са њима.

ГЛАС: Мислите ли да нам будућност носи бољи свијет у којем неке ствари неће бити одбациване зато што су другачије?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Преостаје нам да се надамо и да га колико можемо чинимо бољим. Прошлост нам можда неће дати превише оптимизма, али ће нас појединци који су истрајавали у том настојању охрабрити и инспирисати да и ми покушамо свијет начинити љепшим мјестом.

ГЛАС: Да ли ћемо на овим просторима моћи икада да живимо од умјетности?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Код нас никад умјетност није имала неки посебно добар статус у друштву. Некада је то било боље, некада горе, али може се то свести на скромно. С обзиром на то да се простор распадом земље умањио и расцјепкао те да смо додатно осиромашили ратом - то скромно се свело на врло мало. Не бих да ово буде још једно нарицање како се од умјетности не може живјети. Ми од ње живимо трајно од кад постоји, као људски израз и потреба и нужно је запитати се како су нека друштва свјесна ове вриједности док је друга готово игноришу. И вјероватно ће и у будућности она код нас, у материјалном смислу, доносити мало или ништа. И док то буде тако и напредак друштва у којем живимо ће варирати између мало и ништа. Колико цијените ствари духа, у таквој стварности живите.

 ГЛАС: Да ли бисте за себе рекли да сте песимиста, оптимиста или реалиста што се погледа на свијет и друштво тиче?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: За себе бих рекла да сам идеалиста. Да нисам, бавила бих се нечим другим, а не писањем. Без идеализма, ма колико људи били подсмјешљиви према њему, ништа не би настало.

ГЛАС: Шта данас може да нас спаси од нас самих? Сматрате ли да се људи у овом времену плаше да буду сами са собом?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Једино се сами (својим изборима) можемо “спасити” од себе самих. Ужурбаност постоји да не бисмо били сами са собом и да бисмо “боље” побјегли од себе. Истрајавати у себи то је једна зезнута и тешка вјештина. Не у представи или оном што ми мислимо о себи, него у стварном себи. У свом сопству са свим његовим даровима и замкама.

ГЛАС: Шта бисте рекли да је Вама као књижевници највећа слобода?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Звучи као стереотипан одговор, али писање ми је највећа слобода. Одабрала сам ту врсту слободе и дала јој предност над осталима.

Џеп

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о покретању “Џепа” у Бањалучком студентском позоришту?

СТУПАР ТРИФУНОВИЋ: Учинило нам се да недостаје једно такво мјесто гдје би се окупили људи који пишу или имају неку сличну форму умјетничког изражавања, гдје је акценат на извођењу и директном контакту са публиком. За сада то добро иде и публика показује све више интересовања. Концепт је такав да за поједине програме наплаћујемо улазнице по симболичној цијени да бисмо могли платити извођаче и њихове трошкове доласка, јер често имамо и госте из других градова. Нажалост имали смо нежељену корона паузу и пратимо ситуацију да бисмо у скорије вријеме могли опет покренути програме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана