Стево Грабовац, књижевник, за “Глас Српске” о новом роману: Дао сам злочинцима и жртвама људско лице

Бранислав Предојевић
Foto: Имприматур

Постоји много разлога зашто сам дао тај наслов. Ко буде читао роман, схватиће да постоји конкретан дио романа који се зове “Послије забаве”. И који се стварно дешава након једне забаве или што би се модерно рекло, “афтерпартија” у приватној кући. Желио сам њиме нагласити контраст између узбуђења које прати дешавање и оног што се дешава након њега.

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник Стево Грабовац, објашњавајући зашто његов други роман носи назив “Послије забаве” (Имприматур), једно релаксирајуће име иако му садржај не може бити даље од појма забаве. Насљедника свог сјајног првенца “Мулат, албино, комарац”, Грабовац ће представити публици сутра на фестивалу књижевности “Императив”. Овај фестивал биће отворен вечерас у Банском двору и трајаће до суботе.

Како додаје, насловом је хтио додатно да ухвати једну врсту опсесије ових простора сопственом прошлошћу и њеном накнадном реконструкцијом, у конкретном случају реконструкцијом злочина над побијеном ромском дјецом у Броду, почетком грађанског рата у БиХ, а који на неки начин веже судбине главних јунака у роман који покушава истражити дубоку природу зла у човјеку.

- На овом простору је превише тих  ствари које се дешавају послије. Послије забаве, послије посла, послије рата, послије злочина. Једна изражена склоност накнадној реконструкцији прошлости која може бити занимљива, али не може ту прошлост промијенити. Почетна идеја је била да се све приче у роману испричају у ноћи послије забаве. Током писања доста се ствари промијенило, али сам на крају задржао лепршави и полетни назив иза којег се као његов контраст крију мрачне и тешке ствари - каже Грабовац.

ГЛАС: Цитат Роберта Болоња на почетку књиге “И онда почиње олуја гована” има дубље значење од посвете, јер наспрам оног што слиједи рекло би се да је то пристојан опис оног што ће се сручити на читаоца?

ГРАБОВАЦ: У суштини та је реченица била добар мотив за писање романа. Обухватила је велик дио оног што је претходило његовом писању, неких позадинских дилема. Поменута реченица пресјекла је моја размишљања једноставном поруком. Не постоји начин да останете чисти када се на вас сручи таква олуја. То је једна књижевна клацкалица како приступити писању, пошто сам се бавио тешким и озбиљним стварима, али сам на крају схватио, то је само писање, то је фикција, а не стварност. Ова реченица била ми је једна врста лајтмотива да сам процес, без обзира на тежину теме, не схватим озбиљно колико год то грубо звучало када се изговори, а још више када се књига прочита.

ГЛАС: У рату 90-их размјере злочина и страдања је тешко појмити, али страдање ромске дјеце у Броду, које је нека врста централног мотива око којег се плету судбине јунака, превазилази природом свог зла и људско поимање истог. Колико је било тешко написати роман, изаћи из њега емотивно неокрзнут и као људско биће и као писац?

ГРАБОВАЦ: То је био и најтежи дио процеса настанка романа, најтежи дио било чега што сам написао у животу. За причу око које се кристалише роман знао сам годинама. Оно што ми је било фасцинантно у свему је чињеница да се злочин открио почетком овог вијека. Покренута је наводно нека истрага од које, колико сам упућен, ништа није било, заташкана је или скрајнута и умјесто епилога добили смо неку врсту урбане легенде. Нисам истражитељ нити документариста, који се експертски бави тим случајем, већ ме је као човјека и писца привукла судбина незамисливе трагедије која је изблиједила и остала полузаборављена на маргини јавних интереса. То је монструозан догађај, иако ни та ријеч не може објаснити то што се десило почетком рата у Броду. Како се десило да је један такав догађај потиснут из колективне свијести и да данас, мање или више, никог не занима, нешто што сам у једном моменту очајничке ироније описао као нешто што би и самог Сотону згрозило. Истраживао сам не само тај случај, него и неке друге случајеве трговине људским органима. И оно што је шокирало и више него сам чин који је одвратан сам по себи је статистичка окрутност у односу према злочину, да су људи у таквим злочинима само медицинске бројке, да се нико не фокусира да су то стварна људска бића, особе од крви и меса. Ту ускаче књижевност да им да лице, идентитет, поријекло и мотив.

ГЛАС: У роману се провлачи два мотива зла. Један онај лични који прати судбину главног јунака или ликова попут Зеке. Са друге стране постоји и мотив индустријског зла, злослутног низа бројева болничког тржишта, окрутног и стерилног да обично психопатско људско зло на моменте дјелује, нећемо рећи прихватљиво, али ипак донекле разумљиво?

ГРАБОВАЦ: Процес писања био најзахтјевнији дио задатака и морао сам прибјећи занатским рјешењима, како бих направио одређену врсту отклона од стварних догађаја. Јасно је да говорим о страдању те дјеце и крађи њихових органа, али нисам се директно фокусирао на тај догађај, јер да сам писао о томе како сам сазнао да се то стварно дешавало, бојим се да би посљедице биле теже и за мене и за читаоце. Због тога сам посегнуо за поступком који се зове онеобичавање, којим нешто познато чините непознатим. У овом случају конкретно, давање људске особине, особи која чини нељудски злочин. Можда је природа злочина несхватљива људском уму, али ипак, иза њега стоје људска бића. Шта су она? Каква патологија стоји иза њихових поступака? Која потреба њих покреће? Шта је одредило њихову природу. То је нека друга прича. Због тога ни жртве у роману нисам приказао као невине анђелчиће. И они су људска бића, с манама и врлинама. Стварна су бића, повезана нечим злокобним што превазилази стварност.

ГЛАС: У вашем претходном роману “Мулат, албино, комарац” избјегли сте давања имена злочинцима како бисте усмјерили фокус читаоца на саму безличност зла, а у овом роману једна од најмонструознијих фигура носи симпатични, скоро дјечији, надимак Зеко?

ГРАБОВАЦ: Јасно је да сам то учинио ради контраста имена и природе особе која га носи. Колико год име/надимак било симпатично, сам Зеко чак и не изгледа симпатично. Дешава се да кинематографија или књижевност често романтизује зликовце, ја сам им само желио дати људско лице. Зеко је приказан као изразито ружна и глупа особа. Нисам желио те зликовце приказати као лијепе или интелигентне особе из америчких серија (не свих,  наравно), већ као људски талог, који се извлачи из злочина захваљујући срећи или ратним околностима, у којима је њихова права природа добила идеалну прилику да се некажњено покаже у правом свјетлу или правом мраку. Идеално мјесто, вријеме и прилика да се почини злочин без казне.

ГЛАС: У књизи постоји реченица “човјек може изаћи из рата, али рат никад не изађе из њега”. Колико је писање Ваш начин да се та два пола (човјек и рат) удаље макар на пристојну раздаљину?

ГРАБОВАЦ: Рат је траума. Без обзира како си као појединац прошао у њему, ако си га доживио, оставио је одређене посљедице. Писање или било које друго бављење умјетношћу је једна врста суочавања са том траумом и начин да је превазиђеш колико је то могуће. Звучи као класична лекција из психологије, али то је истина. Када не причаш о трауми и потискујеш је у себе, имаћеш сигурно касније проблем. Мени као писцу свакодневно говоре: “Немој поново о рату”!, “Нећеш ваљда опет о рату”?,”Доста нам је рата”!, “Све друго, осим о рату”? Зашто? Зашто се бојимо тога. Због чега да се претварамо као да се ништа није десило. Нисмо се играли жмурке. Убијали смо и мучили једни друге на незамисливе начине. И сада, ако се правимо као да ништа није било, то се није десило. Не говорим, наравно, о странама у рату, већ прије свега рату из визуре појединца. О сукобу унутар самог себе. Књижевност је мој начин да то превазиђем или да живим с тим у себи.

ГЛАС : Главни јунак на крају романа децидно каже да се сутра више неће ничег сјећати, али колико је заборав начин да се настави даље?

ГРАБОВАЦ: У овом случају се посљедња реченица романа донекле реферише на смрт. На коначни заборав. Покушао сам да на неки начин нагласим тим крајем романа да прије тог коначног заборава, који доноси смрт, треба покушати нешто направити са властитим животом. Једна од важнијих ствари утканих у темеље постојања људске цивилизације је негирање смрти и људско одбијање да је смрт крај. Наравно, не треба дићи руке од свега, већ  прихватити да смо смртна бића, да треба да будемо свјесни да морамо бити бољи људи, јер је пролазност живота муњевита. Да не смијемо дозволити да нам живот прође поред нас, јер се плашимо оног што ће на крају снаћи све.

ГЛАС: Роман доноси занатски помак у жанровском смислу, улазак у стилску форму трилера. Колико вам је то било занимљиво за писања након натуралистичког тона првог романа, те аутобиографске фикције која се истина и овдје појављује, али у далеко мањем проценту?

ГРАБОВАЦ: Нешто сам од тога чинио свјесно, нешто несвјесно, али сам желио искористити елементе жанровског писања, пошто постоји тај моменат истраге који се провлачи кроз добар дио књиге. Није то класични криминалистички трилер, али није ни постмодернистички роман о имагинарној потрази за собом или идентитетом. У његовој суштини постоји стварни злочин, истрага, мистерија и хорор, тако да се наметнула потреба да користим жанровске мотиве у његовом писању.

Линије приче

ГЛАС: Роман носи неколико линија приче које се на крају склапају у цјелину, дјелујући компактно и заокружено. Како сте га писали, споро, брзо, у константном ритму или са прекидима?

ГРАБОВАЦ: Роман јесте збирка различитих прича, различитих романа. Подијељен је на периоде који су посљедица идеја за писање насталих у различитим временским периодима, тачније, које сам записивао па одбацивао годинама. Процес писања потрајао је неких годину дана активног рада, током којих сам спојио све рукавце приче у цјелину. Било је ту писања и одбацивања, велике помоћи екипе “Имприматура”, пријатеља који су читали рукопис, али на крају чини ми се да је то књига коју сам желио да напишем. Можда је узнемирујућа, можда је страшна, али то је само књига и ако сам ја успио да изађем из ње, вјерујем да ће и читаоци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана