Стефан Вишекруна: Орфејски пјевам у вртоглавим понорима овог свијета

То је мој сасвим спонтан књижевни изражај. Приче, пјесме, афоризми или нешто друго, сасвим свеједно... За мене је само једно одувијек било важно, о томе сам сањао двадесет година, а то је да испалим те стихове из себе и подарим их свијету.

Рекао је ово за "Глас Српске" Стефан Вишекруна, талентовани пјесник, објашњавајући да ли постоји неки одређен разлог што његова књига "Незацијељена рана" долази у комбинацији прозе и поезије.

Талентовани писац, пјесник, публициста, однедавно и сценариста каже да у његовом случају књижевност није ствар избора него посвећеништва.

- Књижевно и умјетничко посвећеништво је темељ стваралачког успјеха.

Први пут сам то открио код себе као клинац. Измишљао сам најлуђе и најразноврсније термине, надимке и још много тога. Послије се то све преточило и каналисало у мом необичном књижевном изражају - рекао је Вишекруна.

ГЛАС: Сама књига почиње библијским мотивом "Приче о блудном сину", што није новина у Вашем опусу, посебно у свјетлу чињенице да сте у међувремену постали школован теолог, али колико ће њена узвишена поента бити схваћена у времену које блуд глорификује као вриједност, а искрено покајање као знак слабости?

ВИШЕКРУНА: "Ја сам покисли врабац који прогони малодушје земно. Пјевам читавом свијету благочежњивим умозрењем на путешествију ка свештеносним горама. Пјевање је надилажење релативних тлапњи и превазилази све философије човјека. Камење приковано за земљу, покорава се недоумним и олако јуриша на пјесника, из катапулта неукости..."

Стихови моје пјесме су најбољи одговор на ваше питање. Причао сам у "Вјетрометини" о дубокој повезаности пјесника са старозавјетним пророцима. Моје је да орфејски пјевам у вртоглавим понорима овога свијета. Они ће ступити на пут преумљења тек када доживе велико страдање и онда ће зачути глас пјесника и обасјаће их искра коју тама неће обузети.

ГЛАС: Књигу отварате љубавном поезијом у поглављу "Чезноумљу", али како књига одмиче у поетском циклусу "Смрт обећава живот на сваком ћошку" кроз стихове провијавају доста мрачније теме и емоције, у тој како наслов сугерише "вјечној игри живота и смрти", гдје нема једног без другог и обрнуто.

ВИШЕКРУНА: Гете је рекао да је човјек предодређен за стваралаштво у оној мјери у којој носи демонско у себи. Није лако саобразити те различите стране људског живљења, та богатства животних контраста, али то се остварује са одређеном зрелошћу личности. То је духовни плес по крајњим тачкама бездана који нас прати читав живот. У тим вратоломијама је сакривено демонско и божанско, из којих проистиче стваралаштво.

ГЛАС: Од новина у Вашој каријери јесте и сценаристички пројекат у којем сте удружили снаге са глумцем Браниславом Лечићем. Како је дошло до ове веома занимљиве сарадње?

ВИШЕКРУНА: Био сам на представи "Магбет" од Шекспира у Народном позоришту у Београду, а ту је између осталих драмских умјетника играо и наш прослављени драмски умјетник Бранислав Лечић. Поклонио сам му своје књиге прије представе и он ми је рекао да дођем у кафић позоришта послије представе да попричамо. Моја идеја је била да он рецитује неке од мојих пјесама. Послије нашег другог сусрета у кафе-ресторану преко пута Југословенског драмског позоришта Бранислав ми је рекао да има за мене један задатак, а то је да изаберем неке пјесме из историје књижевности које су на мене оставиле посебан утисак и да ту уврстим и своје пјесме, што би на крају била својеврсна монодрама. Када сам то учинио на најбољи могући начин, Лечић је био одушевљен избором мојих пјесама, а након тога ме ангажовао да пишем сценарио о знаменитом Србину грофу Сави Владиславићу, зачетнику Руске спољне обавјештајне службе.

ГЛАС: Ко је тај "незацијељени" човјек из наслова, онај којем недостаје нешто физичко или онај који је изгубио оно духовно и душевно, о поетском и да не говоримо.

ВИШЕКРУНА: Човјек из "Незацијељене ране" је личност 21. вијека у свим могућим варијантама која се протеже од раја до пакла и она се на врхунцу својих лутања и најстрашнијих застрањења сусрела са лицем Христовим. Његове ране су његов усуд и "Таворска гора преображења". Али, упркос свему он сада лежи у огромној коми непокајања, болести и велике душевне и духовне расцијепљености и плаче за јарким сунцем, не престајући да вјерује у своје исцјељење и да се мучи са Богом попут гадаринског бјесомученика.

Кованице

ГЛАС: Поменули смо појам "Чезноумље", тим насловом и у новој књизи настављате Ваше играње са кованицама, које на аутентичан и врло занимљив начин спајају ријечи, али и емоције. Откуд та "ковачка" мисија унутар језика на којем стварате?

ВИШЕКРУНА: Од прве збирке пјесама "Паук или човјек" осјетио сам велику потребу за стварањем кованица. Тај процес ми се увијек догађа у самом чину писања, што је за мене посебно занимљиво и значајно. Сам термин опјесмоздан је задивљујуће вишеслојан и он је главна позорница свих мојих кованица. Безрезервно љубујући "Незацијељена рана" презире и прождире смрт попут паучине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.