Срђан Ваљаревић за "Глас": Умјетност не можеш контролисати

Морам од прве књиге да кренем, дакле, Фриц, Добрила и њихов син Мате су се вратили из Швајцарске после 17 година, отишли су 2002. и вратили су се крајем 2019. и у првој књизи се о томе ради, о њиховом сналажењу у некој другачијој и новој Србији, али само наизглед и у почетку књиге, врло брзо им је постало јасно да се никакве промене нису догодиле, да су само затекли оно што се назива друштвом у још горем стању, потпуно распала заједница и држава.

Рекао је ово за "Глас Српске", писац Срђан Ваљаревић, коментаришући да ли је повратак његових култних јунака из Швајцарске у Србију, а који су тема књиге "Роман о агонији и ведрини", завршног дијела саге о "Фрицу и Добрили" (Фриц и Добрила, Брод који је запловио кроз маглу, Наратор је коначно проговорио) довео до поднаслова "Крај једне породице". Како каже прослављени писац и публициста, судбина ове породица јесте донекле везана за повратак, али још више и за њихове карактере и поступке, као и у свакој другој породици на свијету.

- Прва књига је њихово сналажење у свему томе, текстови у првој књизи су помало ревијални, а хумор често и таблоидан, наравно. Друга књига "Брод који је запловио кроз маглу" је њихово пристајање на све то и привикавање, променио се и језик у самим причама, у трећој књизи "Наратор је коначно проговорио" су већ постали пуноправни чланови тог распалог друштва, и тако је кренуо и њихов распад као породице, и зато је четврта, и завршна књига, роман, потпуно другачија. То сам писао у складу са целином која је одвојена од претходних књига, породица се растурила, а и наратор је психички оболео. Дакле, судбина ове породице јесте зависна од средине у којој живи, али велико је питање да ли су уопште способни за неки други живот, у некој такозваној пристојној и уређеној средини. Из тога испада да су се или зајебали што су се враћали, или је врло дискутабилно да ли су овде било какве промене уопште могуће, рекао је Ваљаревић.

ГЛАС: Да ли сте овом књигом дефинитивно окончали причу о Фрицу и Добрили или остаје у ваздуху она стара реченица Шона Конерија: "Никад не реци никад"?

ВАЉАРЕВИЋ: Тренутно Горан Марковић завршава сценарио и припрема филм о Фрицу и Добрили, тако да су ми они још ту негде, присутни у глави и ако се буде све одвијало како треба, можда их и видим на екрану, али што се тиче текстова и приче о њима, завршио сам. Смучили су ми се. Барем је сада тако.

ГЛАС: Прошле године је објављено ново допуњено издање "Зимског дневника", књиге која је у доба изласка потврдила ласкав епитет "Гласа генерације" иако је тешко повјеровати да сте имали амбицију да постане било чији глас? Како Вам је као аутору остарио "Дневник"?

ВАЉАРЕВИЋ: Не бих о тим или неким другим епитетима, на то никад нисам обраћао пажњу. Али, када бих сада правио други део, на пример, у сарадњи са Весном Павловић која би фотографисала, мислим да би се само њене фотографије разликовале од оних пре 30 година, али да би текст дневника био врло сличан, ако не и исти. Београд другачије изгледа, тачније неки делови града, пре 30 година из гепека паркираних аутомобила вирили су прасићи, а на хаубама су се налазиле цигарете, батерије и папилотне, сада то изгледа другачије. Ту је на хиљаде неких нових зграда, а станари исти. Дакле, не мислим да је књига "Зимски дневник" битно остарила, само је фасада другачија.

ГЛАС: Бројни су покушаји да се дефинише начин на који сте писали, често се помиње аутофикцијска проза, далеко прије него што је она постала јако популарна ствар у свјетским књижевним круговима, али колико је уопште писцу могуће побјећи од аутобиографског у писању, без обзира на тему или жанр?

ВАЉАРЕВИЋ: Може да се побегне, мислим да то није тешко, али и не мора, може да се испреплете и оно што долази из друге литературе или других уметности, са оним што је аутор доживео, из такозваног аутобиогафског. Све док је нека игра присутна, добро је. У супротном, досадно је.

ГЛАС: Били сте врло успјешан и солидно етаблиран писац када се појавио роман "Комо", једна од најчитанијих и најхваљенијих књига на српском језику у овом миленијуму. Бави се писцем који одлази у Комо на књижевну радионицу, који тамо не пише пуно, али прилично пуно пије. Да ли сте икад разлучили шта је допринијело његовом успјеху, Ваше писање или све то врхунско пиће попијено у њему, што је с обзиром на традицију народа који воли наздравити свему, "јер се ваља", свакако био велики почетни плус за "Комо"?

ВАЉАРЕВИЋ: За тај роман и даље има интересовања, и после 20 година често морам да говорим о тој књизи, али немам никакве одговоре зашто је тако, а и уопште ми не смета што је тако. И увек понављам исту причу која се заиста догодила: пре десетак година, у градићу Романс-Сур-Исере, стотинак километара јужно од Лиона, у Француској, после књижевне вечери пришао ми је са примерком књиге мушкарац мојих година, иначе Арапин, избеглица из једне од држава на северу Африке, држао је сина за руку и рекао ми је да је прочитао књигу и да се од тада осећа мање инфериорно у Француској. Отишли смо на вечеру после тога. Тада сам и престао да размишљам и да тражим одговоре због чега нека књига може некоме да значи. То је немогуће знати.

ГЛАС: Шалу на страну, да ли Вас је изненадила тако добра и масовна реакција на роман који је, прилично херметична књига, једна врста прозе о писању прозе, али која је постала бестселер, на коју је једнако лијепо реаговала домаћа, али и страна публика кроз бројне преводе?

ВАЉАРЕВИЋ: Мени реакције могу бити занимљиве, и јесу, наравно, али не и да тражим одговоре или да се просеравам и објашњавам као да све разумем.

ГЛАС: Занимљиво је да након тога Ви нестајете из књижевног живота, скоро једну деценију. Шта се десило да након тог успјеха не објављујете ништа, намјерно кажемо не објављујете, јер тешко је повјеровати да нисте писали?

ВАЉАРЕВИЋ: Било је ту свега: пријао ми је миран живот, зарадио сам довољно новца и нисам морао да објављујем, био сам чак и у Лапонији неко време да то видим како тамо изгледа, али онда су изненада кренуле неке невоље, и здравствене и животне, потрошио сам сав новац, опоравио сам се и то вам је то.

ГЛАС: Поменули смо да је "Лагуна" кренула у серију реиздања Ваших књига, које осим што су поново показале да се и даље читају оне занимају и нове генерације читалаца. Ипак, појавио се један занимљив, помало ироничан пост, гдје један од читалаца хвали нова издања и наводи да их је све прочитао по ко зна који пут, али да би било лијепо да и прочита неки нови роман Срђана Ваљаревића. Какви су планови на том пољу?

ВАЉАРЕВИЋ: Поздравите ми пуно тог читаоца и пренесите му да је "Роман о агонији и ведрини" прави роман, једино ће због структуре и форме бити потребно времена да се то тако прихвати. Јесте да мало има и експеримента у овом новом роману, али морам тако, иначе је досадно, као што сам већ рекао.

ГЛАС: Можда публика тражи предвидивост у умјетности, сигурност и рутину, а не неочекиване промјене свог омиљеног аутора.

ВАЉРЕВИЋ: Уметност сама по себи није предвидива. Уметност је већа од културе, која је једна одређена област која би требало да прати све, што је немогуће. Сама уметност ништа не може да предвиди. Велике ствари се и сада дешавају, и то може или не мора да утиче на уметност. Мислим да је вредност саме уметности што не зависи ни од једног другог фактора осим онога што лично неко у том тренутку ствара. Уметност је нешто велико, много веће. Не можеш да је контролишеш, увек је било фантастичне уметности.

ГЛАС: Познато је да нисте велики љубитељ књижевних фестивала, али прошлог љета сте гостовали у улози писца домаћина на фестивалу "Императив". Шта су били кључни разлози, да Вас гледамо на "Императиву", у новој улози резиденцијалног писца?

ВАЉАРЕВИЋ: Нисте ви мене гледали на "Императиву", ја сам вас гледао на "Императиву". А у међувремену сам уживао у "резиденцији", и уопште у Бањалуци. Кључни разлог је што је "Императив" један увек добар и занимљив фестивал, у овом чувеном региону један од најбољих, као и сада већ дуго и добро пријатељство са Санелом Бабић, организаторком тог фестивала. Ту су и други разлози, неколико одличних пријатеља које имам у Бањалуци, затим тетка и две сестре, али и то што имам свој ђир, знам где да идем сваког јутра, где да попијем кафу, где да пређем Врбас и поједем пастрмку, онда одем код пријатеља Мирослава у његову књижару и узмем нешто за читање и на крају завршим у парку Купусиште, попушим цигарету на клупи и одем на спавање. То су све кључни разлози.

Поезија

ГЛАС: Ваша култна збирка поезије "Џо Фрејзер и 49 песама" из 1992. године доживјела је ново, треће реиздање, такође за "Лагуну", али уз додатак од пет нових пјесама и сад се зове "Џо Фрејзер и 49 + 24 + 5 песама".

ВАЉАРЕВИЋ: Имао сам све заједно десетак нових песама. Али чинило ми се да се ових пет уклапају у ту књигу. И некако иде добро за крај. С друге стране, ту је и двоје дивних младих људи који су уредили и приредили ово издање, Ирина и Саша. Послао сам им да од пет одаберу три, али они су ставили све. Тачно кад су настале, не могу да се сетим, дуго сам бежао од поезије, писао, преправљао, брисао, што не значи да се једном нећу поново вратити стиху.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.