Srđan Valjarević za "Glas": Umjetnost ne možeš kontrolisati

Moram od prve knjige da krenem, dakle, Fric, Dobrila i njihov sin Mate su se vratili iz Švajcarske posle 17 godina, otišli su 2002. i vratili su se krajem 2019. i u prvoj knjizi se o tome radi, o njihovom snalaženju u nekoj drugačijoj i novoj Srbiji, ali samo naizgled i u početku knjige, vrlo brzo im je postalo jasno da se nikakve promene nisu dogodile, da su samo zatekli ono što se naziva društvom u još gorem stanju, potpuno raspala zajednica i država.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", pisac Srđan Valjarević, komentarišući da li je povratak njegovih kultnih junaka iz Švajcarske u Srbiju, a koji su tema knjige "Roman o agoniji i vedrini", završnog dijela sage o "Fricu i Dobrili" (Fric i Dobrila, Brod koji je zaplovio kroz maglu, Narator je konačno progovorio) doveo do podnaslova "Kraj jedne porodice". Kako kaže proslavljeni pisac i publicista, sudbina ove porodica jeste donekle vezana za povratak, ali još više i za njihove karaktere i postupke, kao i u svakoj drugoj porodici na svijetu.

- Prva knjiga je njihovo snalaženje u svemu tome, tekstovi u prvoj knjizi su pomalo revijalni, a humor često i tabloidan, naravno. Druga knjiga "Brod koji je zaplovio kroz maglu" je njihovo pristajanje na sve to i privikavanje, promenio se i jezik u samim pričama, u trećoj knjizi "Narator je konačno progovorio" su već postali punopravni članovi tog raspalog društva, i tako je krenuo i njihov raspad kao porodice, i zato je četvrta, i završna knjiga, roman, potpuno drugačija. To sam pisao u skladu sa celinom koja je odvojena od prethodnih knjiga, porodica se rasturila, a i narator je psihički oboleo. Dakle, sudbina ove porodice jeste zavisna od sredine u kojoj živi, ali veliko je pitanje da li su uopšte sposobni za neki drugi život, u nekoj takozvanoj pristojnoj i uređenoj sredini. Iz toga ispada da su se ili zajebali što su se vraćali, ili je vrlo diskutabilno da li su ovde bilo kakve promene uopšte moguće, rekao je Valjarević.

GLAS: Da li ste ovom knjigom definitivno okončali priču o Fricu i Dobrili ili ostaje u vazduhu ona stara rečenica Šona Konerija: "Nikad ne reci nikad"?

VALjAREVIĆ: Trenutno Goran Marković završava scenario i priprema film o Fricu i Dobrili, tako da su mi oni još tu negde, prisutni u glavi i ako se bude sve odvijalo kako treba, možda ih i vidim na ekranu, ali što se tiče tekstova i priče o njima, završio sam. Smučili su mi se. Barem je sada tako.

GLAS: Prošle godine je objavljeno novo dopunjeno izdanje "Zimskog dnevnika", knjige koja je u doba izlaska potvrdila laskav epitet "Glasa generacije" iako je teško povjerovati da ste imali ambiciju da postane bilo čiji glas? Kako Vam je kao autoru ostario "Dnevnik"?

VALjAREVIĆ: Ne bih o tim ili nekim drugim epitetima, na to nikad nisam obraćao pažnju. Ali, kada bih sada pravio drugi deo, na primer, u saradnji sa Vesnom Pavlović koja bi fotografisala, mislim da bi se samo njene fotografije razlikovale od onih pre 30 godina, ali da bi tekst dnevnika bio vrlo sličan, ako ne i isti. Beograd drugačije izgleda, tačnije neki delovi grada, pre 30 godina iz gepeka parkiranih automobila virili su prasići, a na haubama su se nalazile cigarete, baterije i papilotne, sada to izgleda drugačije. Tu je na hiljade nekih novih zgrada, a stanari isti. Dakle, ne mislim da je knjiga "Zimski dnevnik" bitno ostarila, samo je fasada drugačija.

GLAS: Brojni su pokušaji da se definiše način na koji ste pisali, često se pominje autofikcijska proza, daleko prije nego što je ona postala jako popularna stvar u svjetskim književnim krugovima, ali koliko je uopšte piscu moguće pobjeći od autobiografskog u pisanju, bez obzira na temu ili žanr?

VALjAREVIĆ: Može da se pobegne, mislim da to nije teško, ali i ne mora, može da se ispreplete i ono što dolazi iz druge literature ili drugih umetnosti, sa onim što je autor doživeo, iz takozvanog autobiogafskog. Sve dok je neka igra prisutna, dobro je. U suprotnom, dosadno je.

GLAS: Bili ste vrlo uspješan i solidno etabliran pisac kada se pojavio roman "Komo", jedna od najčitanijih i najhvaljenijih knjiga na srpskom jeziku u ovom milenijumu. Bavi se piscem koji odlazi u Komo na književnu radionicu, koji tamo ne piše puno, ali prilično puno pije. Da li ste ikad razlučili šta je doprinijelo njegovom uspjehu, Vaše pisanje ili sve to vrhunsko piće popijeno u njemu, što je s obzirom na tradiciju naroda koji voli nazdraviti svemu, "jer se valja", svakako bio veliki početni plus za "Komo"?

VALjAREVIĆ: Za taj roman i dalje ima interesovanja, i posle 20 godina često moram da govorim o toj knjizi, ali nemam nikakve odgovore zašto je tako, a i uopšte mi ne smeta što je tako. I uvek ponavljam istu priču koja se zaista dogodila: pre desetak godina, u gradiću Romans-Sur-Isere, stotinak kilometara južno od Liona, u Francuskoj, posle književne večeri prišao mi je sa primerkom knjige muškarac mojih godina, inače Arapin, izbeglica iz jedne od država na severu Afrike, držao je sina za ruku i rekao mi je da je pročitao knjigu i da se od tada oseća manje inferiorno u Francuskoj. Otišli smo na večeru posle toga. Tada sam i prestao da razmišljam i da tražim odgovore zbog čega neka knjiga može nekome da znači. To je nemoguće znati.

GLAS: Šalu na stranu, da li Vas je iznenadila tako dobra i masovna reakcija na roman koji je, prilično hermetična knjiga, jedna vrsta proze o pisanju proze, ali koja je postala bestseler, na koju je jednako lijepo reagovala domaća, ali i strana publika kroz brojne prevode?

VALjAREVIĆ: Meni reakcije mogu biti zanimljive, i jesu, naravno, ali ne i da tražim odgovore ili da se proseravam i objašnjavam kao da sve razumem.

GLAS: Zanimljivo je da nakon toga Vi nestajete iz književnog života, skoro jednu deceniju. Šta se desilo da nakon tog uspjeha ne objavljujete ništa, namjerno kažemo ne objavljujete, jer teško je povjerovati da niste pisali?

VALjAREVIĆ: Bilo je tu svega: prijao mi je miran život, zaradio sam dovoljno novca i nisam morao da objavljujem, bio sam čak i u Laponiji neko vreme da to vidim kako tamo izgleda, ali onda su iznenada krenule neke nevolje, i zdravstvene i životne, potrošio sam sav novac, oporavio sam se i to vam je to.

GLAS: Pomenuli smo da je "Laguna" krenula u seriju reizdanja Vaših knjiga, koje osim što su ponovo pokazale da se i dalje čitaju one zanimaju i nove generacije čitalaca. Ipak, pojavio se jedan zanimljiv, pomalo ironičan post, gdje jedan od čitalaca hvali nova izdanja i navodi da ih je sve pročitao po ko zna koji put, ali da bi bilo lijepo da i pročita neki novi roman Srđana Valjarevića. Kakvi su planovi na tom polju?

VALjAREVIĆ: Pozdravite mi puno tog čitaoca i prenesite mu da je "Roman o agoniji i vedrini" pravi roman, jedino će zbog strukture i forme biti potrebno vremena da se to tako prihvati. Jeste da malo ima i eksperimenta u ovom novom romanu, ali moram tako, inače je dosadno, kao što sam već rekao.

GLAS: Možda publika traži predvidivost u umjetnosti, sigurnost i rutinu, a ne neočekivane promjene svog omiljenog autora.

VALjREVIĆ: Umetnost sama po sebi nije predvidiva. Umetnost je veća od kulture, koja je jedna određena oblast koja bi trebalo da prati sve, što je nemoguće. Sama umetnost ništa ne može da predvidi. Velike stvari se i sada dešavaju, i to može ili ne mora da utiče na umetnost. Mislim da je vrednost same umetnosti što ne zavisi ni od jednog drugog faktora osim onoga što lično neko u tom trenutku stvara. Umetnost je nešto veliko, mnogo veće. Ne možeš da je kontrolišeš, uvek je bilo fantastične umetnosti.

GLAS: Poznato je da niste veliki ljubitelj književnih festivala, ali prošlog ljeta ste gostovali u ulozi pisca domaćina na festivalu "Imperativ". Šta su bili ključni razlozi, da Vas gledamo na "Imperativu", u novoj ulozi rezidencijalnog pisca?

VALjAREVIĆ: Niste vi mene gledali na "Imperativu", ja sam vas gledao na "Imperativu". A u međuvremenu sam uživao u "rezidenciji", i uopšte u Banjaluci. Ključni razlog je što je "Imperativ" jedan uvek dobar i zanimljiv festival, u ovom čuvenom regionu jedan od najboljih, kao i sada već dugo i dobro prijateljstvo sa Sanelom Babić, organizatorkom tog festivala. Tu su i drugi razlozi, nekoliko odličnih prijatelja koje imam u Banjaluci, zatim tetka i dve sestre, ali i to što imam svoj đir, znam gde da idem svakog jutra, gde da popijem kafu, gde da pređem Vrbas i pojedem pastrmku, onda odem kod prijatelja Miroslava u njegovu knjižaru i uzmem nešto za čitanje i na kraju završim u parku Kupusište, popušim cigaretu na klupi i odem na spavanje. To su sve ključni razlozi.

Poezija

GLAS: Vaša kultna zbirka poezije "Džo Frejzer i 49 pesama" iz 1992. godine doživjela je novo, treće reizdanje, takođe za "Lagunu", ali uz dodatak od pet novih pjesama i sad se zove "Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama".

VALjAREVIĆ: Imao sam sve zajedno desetak novih pesama. Ali činilo mi se da se ovih pet uklapaju u tu knjigu. I nekako ide dobro za kraj. S druge strane, tu je i dvoje divnih mladih ljudi koji su uredili i priredili ovo izdanje, Irina i Saša. Poslao sam im da od pet odaberu tri, ali oni su stavili sve. Tačno kad su nastale, ne mogu da se setim, dugo sam bežao od poezije, pisao, prepravljao, brisao, što ne znači da se jednom neću ponovo vratiti stihu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.