Срђан Секулић, књижевник, за “Глас Српске”: Никад нећемо до краја разумјети једни друге

Миланка Митрић
Срђан Секулић, књижевник, за “Глас Српске”: Никад нећемо до краја разумјети једни друге

У збирци “Кавалов јек” себе сам потпуно оголио. Исписао сам у појединим песмама неке од најинтимнијих догађаја из свог живота, а у некима размишљања о религији, идентитету, политици и комплексним културним преплитањима на овим просторима.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Срђан Секулић из Новог Сада осврћући се на своју збирку пјесама “Кавалов јек”, која је објављена прошле године. Секулић је један од учесника програма “Поезију ће сви читати” Фестивала књижевности “Императив”, у организацији истоименог удружења за промоцију и популаризацију књижевности.

- Верујем да се нисам снебивао приликом писања - није било задршке и то је добро. За мене то и јесте поезија, да гласно кажем оно што ми је на души и на врху језика. У искрености је бит поезије.

ГЛАС: Како је настајала поменута збирка и шта сте све смјестили међу стихове?

СЕКУЛИЋ: Збирку сам писао неких шест-седам година. У њој се налазе неке песме које сам написао још као гимназијалац, док се такође могу наћи песме које су написане 2018. године. У те сам стихове покушао сместити нека своја избегличка, путописна и идентитетска искуства. Хтео сам опевати оно што ме се заиста тиче и што ме је формирало у животу и као човека  и као песника.

ГЛАС: Мислите ли да људи икада могу довољно да разумију једни друге и да ли је можда поезија једна од нити која помаже том заједничком проналажењу? 

СЕКУЛИЋ: То је још давно на фантастичан начин опевао један од наших највећих песника, владика Петар Петровић Његош, стиховима: “Тајна чојку, човјек је највиша”. Тешко је да ће људи икада успети да разумеју једни друге до краја. Ту је и она легенда о Бабилонској кули која говори исто. Поезија помаже у међусобном разумевању и проналажењу, бар нама који је читамо и пишемо. То је њена сврха па нам не преостаје ништа друго него да ка томе тежимо.

ГЛАС: Што се књижевних награда тиче, занима ме колико сматрате да су вриједне сада, у овом тренутку? Да ли су довољно добро мјерило квалитета и да ли су увијек праведно додијељене?

СЕКУЛИЋ: Књижевне награде су битне за афирмацију књижевника и њиховог рада. Доносе пажњу у јавности, доводе до тога да нечији књижевни рад буде преведен на страни језик и пређе границе сопственог језика, што је дивно. Имамо пример Дарка Цвијетића који је номинован за награду “Европски песник слободе” која му је донела то да му књига буде преведена на пољски језик на коме стварају и на коме су стварали неки од највећих књижевника у свету. А да ли су увек праведно додељене, у то чисто сумњам. Верујем да је милион фактора који доводе до тога да награде оду у погрешне руке,  а у већини случајева ти су фактори политички мотивисани. То би се стање могло поправити једино тако да се не гледа ништа друго до књижевно дело ствараоца, што, искрено, не верујем да ће се догодити у овом поквареном свету у коме живимо. Данас је пожељно бити “политички коректан”, говорити оно што би други волели да чују, итд.

ГЛАС: Имају ли млади књижевни гласови довољно могућности и да се искажу? Од чега то, према Вашем мишљењу, највише зависи?

СЕКУЛИЋ: У ово доба интернета и онлајн књижевних портала имају довољно могућности да се искажу, или да њихов глас лакше допре до људи који прате и читају књижевно стваралаштво. Успех највише зависи од тога да ли је то што радите квалитетно или није. Ако неко да све од себе да ствара добру књижевност, увек ће се наћи неко ко ће то препознати и помоћи младим књижевницима да се афирмишу. Имао сам среће да су мој рад препознали Миљенко Јерговић, Дарко Цвијетић, Алмин Каплан, Семездин Мехмединовић, Мухарем Баздуљ, Ранко Рисојевић и други велики писци који су ми доста помогли и дали ми ветар у леђа.

ГЛАС: Какво је Ваше мишљење о регионалним фестивалима посвећеним књижевности и шта на том пољу треба да буде побољшано?

СЕКУЛИЋ: У регији постоје добри фестивали које воде сјајни људи. Тужно је то што ти људи углавном остварују победе само својим ентузијазмом, те добијају готово никакву подршку од власти и оних који би требало да помогну да култура живи и опстане. Издвојио бих “Слово Горчина” у Стоцу које Горчин Диздар и Весна Пирија воде и организују. Искрено се дивим тим људима јер знам кроз шта пролазе и у какве муке упадају да би организовали квалитетан фестивал у предивном Стоцу. Ту су и фестивал “Рукописи” у Панчеву који организује књижевник Вуле Журић, “Боокстан” у Сарајеву, “Крокодил” у Београду, итд.

ГЛАС: Каква су Ваша очекивања од “Императива”?

СЕКУЛИЋ: Моја очекивања су да ћу у Бањалуци провести квалитетно време са сјајним људима. Са великим интересовањем сам пратио прошлогодишњи фестивал и могу само рећи да Санела Бабић ради сјајан посао. Велика ми је част да ће мој домаћин бити Ранко Рисојевић, по мени један од највећих књижевника са ових простора, но такође се радујем сусрету са Санелом Бабић, Алмином Капланом, Дарком Цвијетићем, Магдаленом Блажевић и бањалучким књижевницима који не учествују на фестивалу, али које ћу срести, као нпр. Владану Перлић и Ранка Павловића.

Преводи

ГЛАС: Преводите прозу и поезију са македонског и бугарског језика. Да ли бисте могли по квалитету посебно да издвојите неке ауторе?

СЕКУЛИЋ: Македонци и Бугари имају сјајне писце и песнике. Криво ми је што у регији нису више заступљени у књижевној периодици и на књижевним порталима. Од македонских књижевника бих издвојио Елизабету Баковску, Тихомира Јанчовског, Андреја Ал-Асадија, Фросину Пармаковску, Петра Андоновског, Ђока Здравевског и Румену Бужаровску. Од бугарских књижевника то су Петар Чухов, Иван Христов, Валентин Дишев и, наравно, Георги Господинов.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана