Сенка Марић, књижевница, за “Глас Српске”: Живимо с превише информација, али нам недостаје смисао

Казала је ово за “Глас Српске” књижевница Сенка Марић започињући причу о роману “Гравитације”, који је промовисан јуче у вијећници Банског двора. Промоцију, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, а у сарадњи са Банским двором, водила је Марија Пејић.

- Вјерујем да сам научила боље и озбиљније радити на језику. Вјероватно сам постала и самоувјеренија, мање сумњам у оно што радим. У “Кинтсугију” се ради о аутофикцији, док су “Гравитације” највећим дијелом фикција, тако да се ради о два различита процеса и начина рада - додаје ова књижевница закључујући да су оба романа фрагментирана, те да је у томе њихова сличност.

ГЛАС: Ко је лик Мике и шта за њу представљају ликови Хибе и Ђулсе?

МАРИЋ: Мика је жена у четрдесетим годинама, универзитетска професорица и мајка дјевојчице која већ постаје дјевојка. Након лошег брака покушава да састави свој живот, пронађе прави пут, истину, одговор на питање како то треба да се живи да би се било сретно. Хиба и Ђулса су њене нене, два различита и супротстављена лика. Присјећајући се те двије жене, Мика, која губи додир са стварношћу и тоне у фантазије јер стварност не пружа ништа што би је могло задовољити, покушава да пронађе одговор на питање како то жена може или треба да живи да би преживјела и при томе бар на трен осјећала срећу. То би било питање о смислу, те проблематизовање романтичне љубави као задњег упоришта кроз које она покушава да нађе смисао заљубљујући се у ожењеног мушкарца.

ГЛАС: Говорите о цјеловитости и крхотинама. Како проналазимо цјеловитост у стварности у којој више и чешће обитавамо у крхотинама? И какво значење имају крхотине?

МАРИЋ: “Гравитације” на извјестан начин говоре о потрази за истином. Живимо у свијету у којем ништа не можемо знати са сигурношћу. Не мислим да постоји стабилан систем вриједности. У том смислу постоје само крхотине, разломљени комадићи који се опиру саставити у цјелину. Вјерујем да данас све имамо, бар у смислу информације, али укупни смисао нам недостаје. “Гравитације” покушавају да поставе питање како можемо ишта заиста знати. Када се осврнемо иза себе, имамо мноштво слика, детаља, информација, како год да то посматрамо, али и даље на знамо прави пут. Мика се управо с тим бори, окрећући се својој породици, женама из своје породице као мјесту на којем тражи одговоре, а онда даље свим могућим мјестима, укључујући и празновјерне ритуале кроз које се нада смислу. Наилази само на супротстављене информације.

ГЛАС: Шта је за Вас истина? И гдје јој је мјесто? Да ли можемо до ње увијек да дођемо и да је изнесемо пред себе и друге?

МАРИЋ: Не знам шта је истина и како се долази до ње. Не вјерујем чак ни да постоји. Можда постоје истине, различите и сукобљене, и можда у томе и лежи тежина живота. Ту­ и­ма и утјехе, ако је то утјеха, да је свако може пронаћи за себе. И у томе наћи мир. То је једина ствар која може да буде стварна. Вјерујем да је стварно само оно што мислимо да јесте. Објективна стварност је првенствено материјална, све ван тога спада у другу, сиву, нејасну зону. Могуће је и да истина постоји само у ретроспективи. Нпр. у историјском контексту неупитна је улога Хитлера и да је фашизам зло. Ако то помјеримо у интимну сферу, постаје компликованије. 

ГЛАС: У чему налазите слободу?

МАРИЋ: У себи самој. У прављењу избора да останем досљедна себи, колико год да је то тешко. У преузимању одговорности за све оно шта јесам. У непристајању да ми било ко други може или треба нешто дати, а по тој логици онда ми то не може ни одузети. Потпуна слобода не постоји, али није занемарива  тежња да је досегнемо, нити пут који при томе прелазимо.

ГЛАС: Како се свијет сада мијења и како мислите да се прилагођавамо свему? Какве трагове то оставља на умјетничко изражавање (ако гледамо на умјетност као на нешто што настаје и под утицајем различитих друштвених, социјалних и политичких дешавања у свијету)?

МАРИЋ: Свијет се мијења брзо, ми се прилагођавамо споро. Али то ми, то је увијек ја, које све мјери из своје генерације и свог времена. Свијет моје дјеце није исто што и мој свијет. Ја се прилагођавам јер сам формирана као личност у другом времену, моја дјеца живе ову стварност, а сутра ће се они прилагођавати стварности своје дјеце. Можда умјетност првенствено говори о томе, о нашим покушајима да ухватимо корак са стварношћу која је флуидна и промјењива. Зато не можемо писати данас како се писало прије педесет или више година.

Ствараоци

ГЛАС: С обзиром на то да сте уредница портала “стране.ба” и да се свакодневно сусрећете са различитим ауторима и ауторкама, како из тог угла посматрате тренутно стање у књижевности у региону?

МАРИЋ: Данас се у регији пише добра књижевност. Како за ауторе књижевност није финансијски исплатива, то отвара значајан простор слободе да заиста можемо да пишемо онако како желимо и мислимо да треба писати. Нисмо условљени законима тржишта као што је то, рецимо, случај у већини западних земаља. Књижевност коју пишу жене, без обзира на то да ли се ради о женском писму или другој поетици, постаје све артикулисанија. Истодобно се појављује једна јака пјесничка сцена међу ауторима/цама млађе генерације, чини ми се, првенствено у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.