Саша Кнежевић: Књижевност је срж наших живота, а не тривијална роба са трафика

"Лутке" су збирка кратких прича настала у покушају да се савремени тренутак транспонује у литературу. То не значи да се фабулативно приче везују за садашњост, него је прије свега један дух времена инволвиран у микросвијет кратке приче.

Рекао је ово за "Глас Српске" професор Филозофског факултета у Источном Сарајеву и истакнути књижевник Саша Кнежевић коментаришући основне карактеристике своје нове књиге, збирке кратких прича под називом "Лутке се не чувају у излогу".

Књига је представљена на недавно завршеном Сајму књига у Источном Сарајеву, а како Кнежевић истиче, његово ново прозно остварење говори о теми која све више недостаје у суровој свакодневици у којој су естетска мјерила све чешће потиснута на маргину.

- Лиричност на којој се кратка прича базира постаје предоминантна над радњом која, нажалост, у савременој прози преузима примат. Ово је књига о људима, самим тим књига о љубави, јер нам љубав највише недостаје. Праве љубави нема у свијету којем се олако другим говори "волим те", а поготово ако се то говори ћукама и мацама - рекао је Кнежевић.

ГЛАС: Зашто не смијемо дозволити да се "Лутке" чувају у излогу, већ им требамо наћи неко ново мјесто, далеко личније од стакленог излога који су данас углавном постали мјесто продаје непотребне робе?

КНЕЖЕВИЋ: Никада се не смије изгубити онај примарни осјећај који мушкарац има према жени. Жене се не смију доживљавати здраво за готово. То заправо значи оставити жену у излогу. Не значи то да је она изложена туђим погледима, него да није заштићена и чувана на онај начин који заслужује и, на крају крајева, на начин на који жене очекују да буду чуване од мушкарца. То је основни животни принцип. Мушкарац је тај који ону жену коју је одабрао треба да чува, не за себе, него да је чува за њу саму.

ГЛАС: Збирка има тематску линију љубави, али тему искрене љубави која је на неки чудан начин постала некако депласирана у модерном свијету, гдје се више цијене неке друге "вриједности"?

КНЕЖЕВИЋ: Књига има 12 прича и све се баве љубављу – љубављу која почиње, љубављу која нестаје, љубављу која је прекинута из различитих разлога, а једна је о љубави која вјечно траје. О љубави између мушкарца и жене, љубави између родитеља и дјеце, о пријатељској љубави која траје, па се прекине разним догађајима којима смо били изложени у овом времену... Дакле, о свим аспектима љубави који се могу срести у животу и које смо сви, мање-више, проживјели.

ГЛАС: Иза Вас је већ богат и разноврстан опус – аутор сте двије драме и чак пет романа. Неписано је правило да књижевници стваралачки пут започињу поезијом, а потом кратким прозним формама, да би тек у зрелијим фазама стигли до романа. Код Вас је тај пут ишао другачијим током. Из те визуре и богатог искуства у различитим жанровима, шта је по Вашој оцјени најзахтјевније и најтеже за писање?

КНЕЖЕВИЋ: Са позиције некога ко није професионални писац, ко од тога не живи, најтеже је писати романе. Романи траже вријеме, којег ја реално немам, односно цијелог човјека, што ја реално не могу понудити књижевности. Кратке приче настају из неких трептаја, ја их заиста доживљавам као секвенце између важних догађаја о којима се пишу романи. Кратке приче су оно труње, жижљевина, која остане након писања романа, а заправо представља срж наших живота.

ГЛАС: Читајући ове приче оне дјелују као да су писане с лакоћом, али писање је лако само онима који не пишу. Како из Вашег ауторског угла гледано тече сам процес писања, брзо или је то ипак мало спорији процес?

КНЕЖЕВИЋ: Понекад и ја осјетим да са лакоћом пишем, али постоје они временски периоди када не можете да напишете ништа, када вам се чини да ништа није вриједно писања и труда. Човјек који пише чини то кроз различите фазе. Добро је да читаоцима изгледа да писац пише са лакоћом. Правдајући се да пуно пише, Ћопић је једном приликом рекао: "За разлику од друга Андрића, ја то напишем и одмах предам у штампу." И тако је објашњавао да је по опусу писао више него други писци. Међутим, то није тако. Постоје професионални писци који пуно пишу и када се погледају биографије неких пјесника, чини вам се да је то невјероватно. Када видите да неко објави по тридесет или четрдесет збирки пјесама, то је просто импресивно. Мени се мало заманта у глави, јер свака збирка има и преко 50 пјесама и јасно је да је то заиста велики и заиста озбиљан посао.

ГЛАС: Живимо у ери опште дигитализације и брзог протока информација. С једне стране имамо статистике, а с друге реалност на терену. Колико се данас уопште чита и какви садржаји допиру до савременог читаоца?

КНЕЖЕВИЋ: Статистички подаци говоре да се у Европи чита све више, ама се ми не дамо лако у ту Европу. Друго је питање шта се чита и како читаоци долазе до онога што би их могло занимати. Основни постулат ријалитизације јесте тривијализација озбиљног, односно релативизација вриједности. У таквом поретку људи конзумирају оно што им се најгласније нуди и ту естетска мјерила немају шта да траже. Дакле, читају се књиге које се могу купити на трафици. Да имамо озбиљну културну политику, ми бисмо читаоцима на трафици продавали најбоље књиге за мале паре, али је немамо.

ГЛАС: Као професор на Филозофском факултету у Источном Сарајеву у директном сте контакту са младим генерацијама. Какво је данас интересовање за студије србистике и хуманистичке науке уопште, у времену када се све мјери прагматичношћу и тржишном исплативошћу?

КНЕЖЕВИЋ: Интересовање за упис на хуманистичке факултете у свијету је дуго било у катастрофалном паду, али то није трајно стање. Данас увиђамо, чак и родитељи будућих бруцоша то наслућују, да информатика није занимање будућности, да ће и роботе неко морати учити да говоре. Мали народи и мале литературе морају се много више позабавити питањем властитог језика и културе, а у нашем случају и писма. Ми у Републици Српској имамо и закон који би требало тиме да се бави, али никада нико није питао универзитетске професоре србистике шта може и шта треба да се учини на том плану. Ваљда имају "неки" који се и у то боље разумију.

ГЛАС: Често се са сјетом говори о прошлим временима када су књиге биле неизоставан дио сваког дома. Да ли су савремени медији и електронска издања потпуно потиснули култ књиге и онај препознатљиви мирис папира, или је проблем ипак много дубљи и лежи у кућном васпитању и односу према култури?

КНЕЖЕВИЋ: Ја мислим да је некада само било много више озбиљних издавача, књижара и трговачких путника који су имали шта да продају. Не можемо ми оптуживати младе генерације да не читају ако у њиховој кући нема пет књига. Од кога су могли научити? Некада је ствар опште културе, или некултуре, било слагање књига са регалом, по боји или изгледу књига, али дјеца су бар на тај начин живјела међу књигама, са сабраним дјелима Андрића, Ћопића или друга Тита. Данас у кафићима можете наћи књиге исјечене на пола да се уклопе у ентеријер и то не раде млади из генерације З, него ми који смо најпаметнији и све знамо, само нам још нико није открио како.

ГЛАС: Позиција умјетника кроз историју често се мијењала, али се чини да је данас социјални и материјални статус писаца изузетно незавидан. Како данас живе писци у Републици Српској и може ли се у савременим околностима уопште живјети искључиво од писане ријечи?

КНЕЖЕВИЋ: У социјализму је већина писаца била запослена у издавачким кућама, библиотекама, на телевизији, просто је друштво водило рачуна о њима. Ја не знам да ли у Српској постоји категорија "слободни умјетник" и да неки писац живи од тога. Искрено, без умјетника од којих се не очекује да се баве било чиме осим стваралаштвом нема велике културе. Одувијек су велики умјетници живјели под патронатом мецена и то би данас требало бити држава, јер је тешко очекивати од наших лажних филантропокапиталиста да подрже иједну дјелатност од које немају сигурну материјалну добит.

ГЛАС: Сајам књига у Источном Сарајеву постао је важна тачка на културној мапи региона. Како из угла учесника и професора оцјењујете овогодишње издање ове манифестације и какав је генерално статус локалних сајмова књига у поређењу са великим регионалним центрима?

КНЕЖЕВИЋ: Сајам књига у Источном Новом Сарајеву, који сада већ традиционално организује наша Матична библиотека, постао је најзначајнији културни догађај у нашем граду. Сам списак аутора који су до сада отворили сајам и књига промовисаних на досадашњим сајмовима показује озбиљност и ширину обухвата те манифестације. Сајмови књига увијек ће бити сирочићи Београдског сајма књига и репер према коме се неоправдано мјере остали. Наш сајам је оно што треба нашој средини и он ће се развијати у складу са трудом организатора и потребом грађана за његовим постојањем, а нема разлога да сумњамо да и једно и друго имају свијетлу будућност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.